Priča o neobičnom japanskom voću: Rekli su da će se ovo prodavati kao ludo, a gajili su ga tajno

Foto: Shutterstock

Kada je Jerry Callahan pre otprilike devet godina prvi put zagrizao plod sumo narandže, znao je da je probao nešto posebno. "Ovo će se prodavati kao ludo", pomislio je.

Kao potpredsedniku lanca trgovine prehrambenim proizvodima Albertsons, Callahanov je posao da pronađe šta će se dobro prodavati i pojeo je mnogo voća u karijeri. Ali sumo narandžu opisao je kao jedinstvenu: "Iskustvo konzumiranja ne može da se uporedi ni s čim drugim".

Voće na prvi pogled ne izgleda primamljivo. Izgleda poput male, naborane narandže s izraslinom sličnom čvoru, po kojem je dobilo ime. Zapravo je reč o hibridu pupčane narandže, vrste agruma pomeloa i mandarine, a ukusa je poput izuzetno slatke mandarine. Lako se ljušti, delom zahvaljujući toj izraslini, a prste ne čini previše ljepljivima.

Ipak, u SAD nisu poludeli za sumo narandžama, barem ne odmah. U godinama neposredno nakon što je Callahan zagrizao taj prvi zalogaj, popularnost voća polako je rasla. Nije ga ni bilo u izobilju jer je AC Brands, kompanija koja stoji iza, počeo da prodaje ovo voće 2011. godine i s vremenom je povećavao. I kako je sumo narandža dolazila u trgovine tako se prodavala sve bolje. A kad je proizvodnja jednom dosegnula kritičnu masu, Callahanovo predviđanje počelo je da se ostvaruje.

Kad jednom obratite pažnju, piše CNN, čini se kao da je sumo narandža svuda. Tokom poslednje dve godine AC Brands je, uveren u odnos s maloprodajnim lancima i veličinu roda, snažno investirao u marketing kako bi se sumo narandža našla pred pravim kupcima. AC Brands je koristio Instagram influensere, primamljive oglase u časopisima i ciljane plakate kako bi privukao potrošače koji su spremni da plate četiri dolara za pola kilograma.

Tokom pošle godine kupci su potrošili gotovo 62 miliona dolara na sumo naranže, što je i dalje samo mali deo tržišta mandarina i naranži vrednog 2,1 milijardu dolara.

Kako bi naveo ljude da jedu njegov proizvod i prihvate cenu, AC Brands širio je svojevrsni gral sumo narandži.  Kratka sezona prodaje, koja je mogla biti nedostatak, na primer, korišćena je kao pozitivna strana, pomažući kompaniji da stvori interes javnosti.

Međutim, prodaja voća može biti prevrtljiv posao. Ljudi koji danas vole sumo narandže već sutra mogu da pronađu novo omiljeno voće. A profesionalci poput Callahana uvek traže sledeću zanimljivu robu. Dakle, AC Brands ima vrlo malo vremena da osigura da se proizvod dobro prodaje, pre nego što neko sledeće voće postane trend.

Šta je uopšte sumo narandža?

To je robna marka vrste voća nazvanog shiranui, poznatijeg kao dekopon, koje potiče iz Japana. Voće je rođeno početkom sedamdesetih godina. Do devedesetih je postalo popularno i omiljeno voće u Japanu, prodajući se i po 10 dolara, napisao je samoprozvani "voćni detektiv" David Karp 2011. godine u tekstu za Los Angeles Times pod naslovom "Dekopon dolazi u Kaliforniju".

 

 

 

View this post on Instagram

A post shared by Eva Chen (@evachen212)

Karp je opisao dugogodišnji napor američkih uzgajivača da se domognu sadnica. Neki su krijumčarili proizvod i vlada ih je prisilila na seču sadnica, bojeći se da će proširiti štetne biljne viruse. Na kraju je Suntreat, koji je kasnije postao AC Brands, uspeo legalno da zasadi platažu u Kaliforniji, što je urađeno u tajnosti. Uključeni uzgajivači potpisali su poverljive i ekskluzivne marketinške ugovore sa Suntreatom, napisao je Karp.

Izmislili su ime

Do 2011. kompanija je bila spremna da objavi svoju tajnu i predstavi Amerikancima novo voće pod drugim imenom. AC Brands smatrao je da nazivi shiranui ili dekopon ne bili dobro prihvaćeni kod američkih potrošača. Tako se došlo do nečeg novog.

- Naziv sumo narandža stvoren je zbog toga kako voće izgleda. To je divovsko voće u poređenju s tradicionalnim mandarinama, s čvorom na vrhu koji podseća na ono što sumo rvač ima u ringu - rekla je za CNN Sunnia Gull, direktorka brendova u AC Brandsu.

Kad se brendira nešto novo, poput hibridnog voća, poželjno je pokušati s pristupačnim imenom, koje se lako izgovara i lako traži u trgovinama, smatra David Placek, osnivač i predsednik Lexicon Brandinga, koji kompanijama pomaže da odaberu naziv proizvoda.

Svaka voćka bere se ručno i pakuje u palete kako na putu do trgovina ne bi došlo do oštećenja. Drugim citrusima ne treba baš toliko pažnje. Roland Fumasi, analitičar agrobiznisa u Rabobanku, kaže kako celi postupak može biti zahtevan. Ljudi neće kupovati skupo voće ako su razočarani proizvodom i zato treba oprezno provoditi kontrolu kvaliteta.

(Telegraf Biznis)