Ušli smo u vinski klub u koji sme da uđe samo 50 članova, uz lozinku. Tu čuvaju vino staro 70 godina

U Vinski klub Darzalas u Varni može da uđe samo 50 ljudi, koji su članovi kluba. Kada na kapiji izgovore šifru, samo njima znanu, uzanom stazom od vinske loze stižu do restorana u kom im se serviraju najbolja vina, i hrana toliko ukusna da joj se ne može naći opis. Odsjaj zelenih sveća meša se sa tonovima sa gramofona, i sve u ovoj bajkovitoj, kamenoj kućici, deluje kao da nije sa ovog sveta. A tu negde, otprilike baš ispod velikog stola bogatog finom zakuskom, čuva se to jedno posebno vino - staro 70 godina. Zato je bila privilegija kročiti u ovaj klub, i biti onaj +1 na 50 privilegovanih članova u istoriji.

Put je bio tajnovit i mračan. Spuštali smo se zemljanom, neosvetljenom stazom, nakon što nas je kombi ostavio na magistrali. Od visokog drveća nije se čak ni naziralo ka čemu idemo, pomalo nesigurnim koracima. Vodiči su nam samo rekli da se nalazimo u Toskani Bugarske, kraju koji je od davnina poznat po proizvodnji vina.

Kapija se otvorila iz lozinku, koju ne smem otkriti. Prva svetla ukazala su se tek kad smo krenuli kroz tunel od vinove loze, kako to i inače biva sa tunelima i svetlima. A na kraju tog prolaza stajalo je iznenađenje.

I bukvalno mislim - stajalo.

Odeven u bordo kecelju, sa belom bradom u stilu Deda Mraza, slamnatim šeširom na glavi i širokim osmehom na usnama, čekao nas je naš domaćin Dino. U ruci je držao flašu penušavca, iz koje je mirisalo na jagode, čini mi se. Iste sekunde obogatio nam je čaše vinom iz kog su isijavali fini i sitni mehurići, a gladak i stabilan miris opijao je i pre nego što nam je dotakao nepca.

Gledala sam oko sebe i ne sećam se da mi je nekada ranije neki enterijer tako poremetio osećaj realnosti. Kao da me je nešto izmestilo u neki drugi prostor i vreme. Nisam bila sigurna da li sam u Toskani ili u Provansi. A bili smo u Varni.

- Dobro mi došli u moj Vinski klub Darzelas, u koji možete doći samo po preporuci, ili ako ste član kluba. Poslednjih godina, tu mogućnost ima samo 50 ljudi - rekao nam je Dino.

- I sada vi - dodao je uz širok osmeh.

U Vinskom klubu Varna nema snobizma, vino je za sve nas i čini nas bližim prijateljima. Moto mog domaćina je: "Govoriti o vinu je dobro, ali bolje je piti kvalitetno vino!"

Nalazili smo se u izdvojenom delu kamene kuće, koračali po crvenom tepihu, a na velikom stolu postavljenom za 10 osoba čekali su preukusni bugarski specijaliteti koje je pripremio lično Dino. U pozadini je svirao džez, a njega je ubrzo sa gramofona zamenio Džej, i pili smo kvalitetno vino.

Za svakoga od nas Dino je znao šta će mu prijati.

- Čitam ljude i njihove želje - kaže Dino dok sipa vino u čašu, i služi nas sarmicama od zelja, i izgovara zanimljiv podatak: u svojoj vrednoj riznici vina ima i jedno staro čak 70 godina. U tom trenutku mi postaje jasno zašto je ovo privatni klub u koji može da uđe samo 50 osoba sa članskom kartom.

Vinski klub Varna ima kolekciju od preko 500 sorti bugarskih vina iz cele zemlje. Iskusni enolog Dino ovde je izložio i svoju zbirku knjiga, članaka, slika i različitih predmeta koje ilustruju istoriju vinogradarstva, proizvodnje vina i bačvarstva u Bugarskoj. Sam je godinama pravio mapu vinograda i vinarija u Bugarskoj. Ponosan je na nju, jednako koliko i na vina koja pravi.

- Izgradili smo ovo mesto za ljubitelje vina: za ljude koje zanimaju vina, za one koji o njime na znaju ništa ili malo, za ljude koji ga obožavaju. Naša svrha na vinskoj mapi je da obogatimo vinsku kulturu, da popularizujemo bugarska vina, da pomognemo sakupljačima u pronalaženju omiljenih i retkih vina manje poznatih vinogradara sa dobrim odnosom kvaliteta i cene - priča mi Dino, sada već uz roze.

- Zapravo, želim da ljudima pružim nezaboravne emocije dok uranjaju u bezgranični vinski svet…

Sa nama je uspeo. Uronili smo u bezgranični vinski svet, svako od nas je izabrao svoje omiljeno vino. Bella Mia je penušavac punog ukusa koji svakako treba imati u kolekciji i koji će me zauvek podsećati na Dina i njegov bajkoviti vinski klub, u koji se ulazi samo sa članskom kartom.

Večera i degustacija trajali su nekoliko sati, sve natenane, kako nekad i treba u životu. Pričao nam je o svojim vinima, ali ne i o članovima kluba. Njihov identitet, ipak, čuva. Ali imam osećaj da su u pitanju izuzetno bitne osobe Bugarske.

Oko restorana Dino je uredio prelep vrt, a mi smo imali sreće da kod njega boravimo baš u noći kad je mesec bio pun i potpuno obasjao sve ono što je naš domaćin godinama gradio. Već posle prvih nekoliko trenutaka Dino mi je postao sinonim za najboljeg ugostitelja s kojim sam se srela. Kvalitet, srdačnost i srčanost ono su na šta pomislim kada sad govorim o vlasniku Vinskog kluba Darzalas. A i samo ime kluba govori sve - Darzalas je bio trački bog obilja i zdravlja.

I znate šta? Ovo je jedno od onih mesta na koje se vraćate. Zdravo je.

(Telegraf.rs)