Posetili smo posed u Srbiji čija slika iz drona oduzima dah: Bivoli su se vratili kući

Od Perleza nalevo - put kojim se ne ide tako često, a vodi pravo ka obali Tise i Titelskom bregu. Za ovaj kraj neki bi rekli da ga je i "Bog zaboravio", ali baš takvo mesto raj je za društvo od 120 naizgled mrkih, rogatih, ali dobroćudnih i poludivljih životinja - bivola.

Da li smo u Sremu, Banatu, Bačkoj, Šumadiji, da li smo uopšte u Srbiji ili negde daleko istočnije, između Kavkaza i Volge. Ili, možda, negde na putu ka Divljem zapadu u SAD? Teško biste to mogli odgonetnuti kada biste se iznenada našli na ovom području, koje nije ni prerija ni močvara. Osim trave i ponekog stabla, starih i napuštenih građevina, ne vidi se gotovo ništa.

Nema, dakle, orijentira - planine, nebodera, pruge, mosta... Ova farma izgleda kao daleki rančevi koji su toliko udaljeni od civilizacije da se čini da funkcionišu nezavisno od ostatka sveta - svojim tempom i po vlastitim pravilima.

Slika koju je naš fotograf Andrej Nihil napravio iz vazduha još više može da nas zavara - ne, to nije Afrika, ni Azija, i nije Nacionalna geografija. To je Srbija!

A ljudi koji dobro znaju gde su često ne znaju šta pred očima vide, domaći nam samo nabrajaju nazive koje su tipovali: bizoni, mufloni, bikovi.

Kada smo pitali naše domaćine otkud azijski bivoli usred vojvođanskih njiva, odgovorio nam je da se bivoli zapravo pitaju otkud ljudi na ovim na ovim prostorima. Možda se pitaju, ali se mnogo ne čude, ili bolje reći ne interesuju za ljude. Ne plaše ih se, ali čovek ih se mnogo ni ne tiče. On je samo gonič koji krdu daju neki red, određuju granice, stavlja plastične minđuše, malo pomaže kad zagusti, ako treba zaleči neku boljku... Ono što ovi bivoli još ne poznaju je klanica.

- Oni su došli pre nas. Pre 1.500 godina kada su se koristili kao hrana koja nosi oružje. Ovo im je najpribližnije prirodnom staništu i prilagodili su se. Odlučili smo se za njih da bismo povratili ovu autohtonu vrstu na naše prostore, a ekonomska dobit od njih može biti meso, s tim što još nismo otpočeli proizvodnju - priča nam Borislav Vuletin.

On je Zrenjaninac koji ovaj posao radi iz hobija. Pomaže Živici Matiću koji već čitavu deceniju prikuplja autohtone vrste stada.

- Naš posao je ovde gratis. Suvbencije jedva pokriju potrebe za hranom. One iznose 30.000 dinara za odraslu jedinku, 18.000 za june, a 12.000 za tele - govori on. To im ujedno otežava i ulaganja, banke ne mogu da naprave procenu rizičnosti jer farma nema prihod, pa tako ostaju uskraćeni za kredite.

 

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Andrej Nihil ❌ S I R O V O (@andrejnihil)

Zbog toga i kasni klanica koju su počeli da prave prinuđeni jer nemaju alternativu.

- Nigde ne postoji klanica koja je sertifikovana za klanje bivola. Ne isplati im se da rade s nama zbog malog broja. Zbog toga moramo sami da je napravimo, jer planiramo da uskoro počnemo da prodajemo meso. Ali to nije jedini razlog - dešavaju se na imanju i nesreće, a povređeno goveče nekad ne može da se izleči i mora da se ukloni - priča on.

Razmišljali su i o prodaji mleka, ali ih plaši nerazvijeno tržište.

- Neće ići lako jer tržište nije razvijeno i ljudi ne prave razliku između različitih vrsta mesa ili mleka. S druge strane, u EU postoji tražnja za bivoljim mesom, mlekom i sirom koji tamo imaju i odgovarajuću cenu, pa nije nemoguće da se ugovori plasman za to tržište - govori nam Živica.

Bufalo sir - zanimljiva ponuda za istančan ukus

Pretpostavka im je da bi litar mleka mogli da prodaju za 500 dinara.

Vodeni bivo inače daje mleko koje je vrlo masno, a prema nekim dostupnim analizama i  do 16% mlečne masti. Od njegovog mleka pravi se mocarela. Odnosno, bivolje i kravlje mleko se mešaju, jer se bivolje mleko mnogo lakše usiri, pa je mnogo masnije i ukusnije. Bivolice, međutim, malo daju mleka na dnevnom nivou.

Od šest litara mleka, koliko bivolica na dnevnom nivou može da da, jedva se napravi kilogram sira. Njega još i zovu bufalo sirom što je zanimljivo renomiranijim restoranima.

Banatski bivoli azijske krvi

Bivoli su životinje poznate su po tome što većinu vremena provode u vodi pa otuda i njihovo ime. Kupaju se po nekoliko puta na dan i često celo krdo boravi u vodi tako da im vire samo rogovi i njuška. Vrsta koju gaji Vuletin potiče iz Azije gde ih koriste kao radna goveda na plantažama pirinča.

Borko nam priča da su između dva svetska rata vodeni bivoli naseljavali su obe strane Tise, do nestanka pašnjačkog stočarenja.

Međutim, ovo goveče je vrlo korisno za zaštitu životne sredine zabarenih područja, blatnjavih i plavnih terena, gde je trava niskog kvaliteta.

- Često ih uzimaju za "čišćenje" površina, niskog rastinja, posle njih ne ostane ništa - prepričava Borislav.

 

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by Andrej Nihil ❌ S I R O V O (@andrejnihil)

Vole slobodu, a ne štalu

Kaže nam da su bivoli veoma znatiželjne životinje i da su prilično empatične. Njihova "komunikacija" često iznenadi i same farmere.

- Ne vole da ulaze u štalu. Uđu samo ako pada ledena kiša ili grmi, ali retko borave unutra iako su vrata štale stalno otvorena. To je zbog toga što ove životinje ne vole skučen prostor. Kada bivolica treba da se teli, ona se izdvoji od drugih životinja i ode u šumu, a kasnije se samo pojavi sa teletom. Ako uđu, mlade ostave ispred, zbog amonijaka, priča Vuletin i kaže da veterinar nema posla na ovom imanju, jer su životinje izuzetno otporne i zdrave.

Ovde ima mesta za sve životinje - nervozni pas ne sme da pređe svoju zamišljenu ogradu, guske i patke slobodno se kreću uz obalu jezerceta, ne hajući jedne za druge, svoju "politiku" vode koka i pilići, a jedna debela svinja slobodno njuška okolinu i katkad se zagledajući pravo u nas. A svud naokolo i u raznim pravcima kreću se bivoli.

Neki su vezani za svoje mladunce, neki jedni za druge, u miru se pomeraju nekom logikom koju samo oni razumeju, stvarajući oblik razuđenog krda. Dok jedni pasu, drugi se češkaju, njuškaju ili gotovo ukipljeni gledaju pravo u nas.

Život kao iz bajke

Prava domaćinska atmosfera vlada u kući na imanju gde borave uposleni ljudi. Reklo bi se da za njih vreme ne postoji, ono se meri izlaskom i zalaskom sunca, okvirnim vremenom ručka ili popodnevne dremke. Posla ima, nije sve baš tako idilično kao što izgleda sa strane, ali tempo života ono je što sva živa bića na imanju, pa i ljudi, imaju zajedničko - bez stresa, žurbe i panike.

- Možda napravimo od ovog etno domaćinstvo, da ponudimo turistima proizvode koje imamo, ionako nam svraćaju dnevno bar tri-četiri gosta - kaže Živica više za sebe, dok mota duvan i planira da izađe na prohladno popodne kako bi namirio stoku.

Kuća u kojoj su nas ugostili domačini ima pravi šmek vojvođanske letnje kujne. To je prostorija koja je funkcionalna, topla i u kojoj se oseća miris gostoprimstva. Funkcionalnost je iznad estetike, a stari požuteli štednjak spreman je da na njemu provri domaća kafa. A gozba sačinjena od plodova imanja i delo ruke domaćina, slasnija je od bilo kakvog restorana.

I nismo mogli da se "švercujemo" i preskočimo ručak. "Ne, ne, prvo fruštuk, pa onda na put", pričala je domaćica.

A bivoli?

- Snašli bi se i bez čoveka - ispraćajući nas kažu nam domaćini.

(Telegraf Biznis)