Radmila se vratila na dedovinu, u planini su joj jedine drugarice pčele: Zašto je njen med 1.200 RSD?

U planinskoj vreleti Rađevine, u selu Gornje Brezovice, Radmili Ćosić (63) pčele su jedine drugarice. Kada se pre dvadeset godina vratila iz Mačve na ognjište kuće, nakon što je tragično izgubila životnog saputnika, prvo je nabavila 60 košnica, pa započela da uređuje staru kuću svoga dede u kojoj godinama niko nije živeo.

Radmilinim medom se slade ljudi širom Srbije gde ga prodaje na sajmovima, bazarima i izložbama. Nedavno je od Saveza pčelarskih organizacije Srbije dobila priznanje "Zaslužni pčelar" i značku "Zlatna pčela":

- Pčelarstvom sam se bavila još dok sam živela u Crnoj Bari, u Mačvi. Najviše sam naučila od sveštenika Dragiše i učitelja Vlade i sa svim znanjem i veštinama nije bilo teško kada sam u rodnom selu počela sama da brinem o pčelama - priča Radmila.

U pčelinjaku sve sama radi, a med pakuje u tegle sa sopstvenom prepoznatljivom etiketom. Osim "čistog" meda priprema i veoma traženi med u saću, med sa orasima, mešavine meda i drugih pčelinjih proizvoda, rastvor propolisa...

- Sada imam 30 košnica, a prinosi meda najviše zavise od vemenskih prilika. Ova godina nimalo nije bila povoljna. Bagremova paša je zbog kiša trajala kratko, a leto je bilo sušno pa i livadskog meda ima manje. Tegla meda košta 1.200 dinara, prodaje se dobro, naročito livadski jer ljudi prepoznaju da je čist, sa planinskih pašnjaka koji nikada nisu prskani herbicidima - dodaje Radmila.

Pored proizvoda iz košnice, vredna Radmila na sajamske štandove iznosi široku lepezu slanih i slatkih đakonija koje sama priprema od plodova iz svog voćnjaka i bašte u kojoj sadi povrće. Od slatka, voćnih sirupa, likera i sokova, preko zimnice do prepečenice. Bere divlje kupine, šumske jagode i druge darove netaknute prirode koji uz voće i povrće iz njenog domaćinstva, prerađeni i upakovani u tegle i flaše stižu do zadovoljnih kupaca.

- Sećam se kako je otac govorio da se posle njegove smrti niko od nas petoro dece neće popeti na planinu i da će dedovina zarasti u korov. Desilo se, ipak, da je mene kao najmlađu od petoro dece stigla sudbina da živim na dedovini. Vratila sam se na zapušteno imanje u trenutku kada nisam imala drugog izbora, ali sam se borila da opstanem i ponosna sam na sebe što sam uspela - kaže Radmila i mudro dodaje:

- Kada malo želiš, možeš da imaš sve.

Radmila je uporna i vredna, pa joj nije težak svakodnevni rad na imanju od jutra do mraka. Ispunjavaju je česta putovanja na sajmove i bazare po Srbiji, gde prodaje sve što pripremi tokom godine, susreti i razgovori sa ljudima koje ne planini gotovo da ne susreće. Samo zimu provede kod familije u selu, a sa buđenjem proleća vraća se na planinu, daleko od civilizacije, u samoću na koju se navikla, u svoj voćnjak i baštu, svojim jednim drugaricama - pčelama.

(Telegraf Biznis)