"Bolje mi je nego u Nemačkoj": Balkanac zaradio penziju preko, pa se vratio da čuva ovce i koze

Čuvanje ovaca vekovima je bilo okosnica života u hercegovačkom kršu, težak i častan posao koji je othranio generacije. U taj težački posao upustio se jedan povratnik iz Nemačke koji uživa penziju zarađenu u dijaspori.

Dok većina njegovih vršnjaka odmara u zasluženom odmoru, Anton (Tonćo) Cvitković iz Pologa kod Mostara odabrao je krš, hercegovačko sunce i neumoran rad. Umesto odmora, njegov svakodnevni ritam diktira stado od čak 500 ovaca i 120 koza koje čuva na području Širokog Brijega. Za Antona ovo nije samo preživljavanje, već svestan izbor i način života koji u Hercegovini, nažalost, polako odumire.

Teme za vas

Bez radnog vremena

Njegov radni dan ne poznaje klasično radno vreme, a energija kojom zrači nadmašuje i mnogo mlađe od njega.

- U polju ovo može čuvati jedan, ali nas ima više i menjamo se. Ovo je posao za ceo dan, nije to osam sati pa kući - ističe Anton.

Iako je proveo godine u inostranstvu, povratak korenima doneo mu je mir koji u tuđini nije imao, pa kratko i jasno zaključuje kako mu je ovde "bolje nego u Nemačkoj".

Uprkos težini posla, vedar duh ga ne napušta, a fizička sprema mu je na zavidnom nivou. Šaljivo napominje da ima 60 godina, ali da je "još kao zec". Ipak, svestan je da priroda ne prašta greške, posebno u zimskim i prolećnim mesecima kada nema dovoljno ispaše, a stado zahteva maksimalnu posvećenost, pogotovo u vreme jagnjenja.

Borba s predatorima i hronični nedostatak radne snage

Život čobana u Hercegovini nosi i stalne rizike, a najveća pretnja nisu vukovi, već psi lutalice koji znaju da naprave nezapamćenu štetu. Kada se ovce jagnje, oprez mora biti na vrhuncu.

- Znalo se dogoditi i troje jagnjadi, ali onda im se daje flašica, jer je to malo problematično - objašnjava Anton, dodajući kako priroda fascinira svojom brzinom jer "jagnje nakon pola sata već stoji na nogama, za dva sata ga više ne možeš stići".

Osim borbe s prirodom, Anton se suočava i sa modernim problemom - nedostatkom radne snage. Čobane je u Hercegovini postalo gotovo nemoguće pronaći, pa radnici uglavnom dolaze iz drugih delova Bosne i Hercegovine, a cena njihovog rada stalno raste.

- Danas je normalna plata za čobana oko 2.500 KM i to za ovo veliko stado ništa manje od toga - kaže Anton. Najveći izazov je činjenica da stoka ne poznaje praznike ni slobodne dane, pa posao traje svih 365 dana u godini.

Iako je tržište nestabilno, Anton ne odustaje od domaće proizvodnje. Prošlogodišnja cena jagnjadi od 25 KM (oko 12,50 evra) bila je zadovoljavajuća, ali budućnost je uvek neizvesna.

Dok pomaže jagnjadi da dođu na svet i obilazi hercegovačke pašnjake, Anton Cvitković ostaje živi simbol jednog vremena koje nestaje, dokazujući da penzija ne mora biti kraj rada, već početak povratka onome što čoveka istinski ispunjava.

(Teegraf Biznis/Dnevno)