Slatka kao med, hladna kao led: Uložio 250.000 evra u smokvu i sada je šalje Amerikancima!

Smokva je decenijama bila simbol Mediterana, voće koje raste uz kuće, vinograde i maslinjake, često bez velike pažnje i ozbiljnog biznis plana. Međutim, jedan proizvođač sa juga Hrvatske pokazao je da i tradicionalni plod može da postane premium proizvod za zahtevna tržišta Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, kako prenosi Agroklub.

Sofisticirana tehnologija i zahtevan proces

Tomo Ostojić iz Peračkog Blata uložio je oko 250.000 evra u ovaj projekat koji je njegovu proizvodnju podigao na potpuno novi nivo. U središtu investicije nalazi se liofilizator kapaciteta između 200 i 300 kilograma po jednoj šarži, koji se izdvaja kao jedinstven kapacitet u Hrvatskoj.

Teme za vas

Reč je o tehnologiji sušenja zamrzavanjem, odnosno liofilizaciji, tokom koje se voće izlaže veoma niskim temperaturama i gotovo potpunom vakuumu. Proces se odvija na približno minus 60 stepeni, a cilj je uklanjanje vode iz ploda uz očuvanje ukusa, arome, boje, strukture i velikog dela njegovih karakteristika.

Upravo tu počinje biznis priča koja prevazilazi klasičnu prodaju svežeg ili sušenog voća.

Od deset kilograma voća do jednog kilograma premium proizvoda

Proizvodnja je zahtevna i skupa, a jedan od najvećih troškova predstavlja električna energija. Za dobijanje jednog kilograma liofilizovanog proizvoda potrebno je približno deset kilograma svežih plodova.

Takva računica jasno pokazuje zbog čega konačni proizvod ulazi u premium segment tržišta.

Za preradu se koristi i zelena smokva, odnosno plod u ranijoj fazi razvoja. Dobijeni proizvod ima znatno duži rok trajanja, a može čak i delimično da povrati teksturu nakon ponovnog dodavanja vode.

Osim smokve, u proizvodnju su uključeni i kivi i jabuka, dok se među sortama jabuke posebno izdvaja Pink Lady zbog izražene arome.

Smokva više nije samo voće sa pijace

Ostojićeva poslovna priča nije počela preko noći. Ozbiljniji tržišni razvoj krenuo je još 2009. godine, kada su prve suve smokve plasirane pod sopstvenim brendom.

Vremenom je asortiman proširen daleko izvan klasičnog sušenog voća. Nastali su smokvenjaci u različitim varijantama, energetske pločice, proteinske pločice sa whey proteinom, proizvodi sa citrusima i kinoom, džemovi, umaci i druge prerađevine.

Upravo u tome leži možda i najvažnija poslovna lekcija ove priče: proizvođač nije pokušao da pobedi najveće svetske igrače količinom, već je tradicionalnu sirovinu pretvorio u proizvod više dodate vrednosti.

Kupci stigli iz Amerike i zapadne Evrope

Proizvodi danas završavaju na evropskom i američkom tržištu, ali i u hotelima više kategorije, specijalizovanim prodavnicama i gourmet ponudi na Jadranu.

Značajne količine izvoze se u Sjedinjene Američke Države, Nemačku i druga tržišta zapadne Evrope.

Posebnu šansu proizvođač vidi u rastućoj potražnji za proizvodima jasnog porekla, bez nepotrebnih dodataka i sa kratkom listom sastojaka.

Konkurencija je, međutim, velika. Globalnim tržištem smokava dominira Turska, koja raspolaže znatno većim količinama i nižim troškovima proizvodnje. Zbog toga mali proizvođači sa Balkana teško mogu da vode bitku cenom i masovnošću.

Njihova prilika nalazi se na drugom mestu - u kvalitetu, autentičnosti, poreklu i preradi.

Investicija velika, ali problemi ostaju veoma „balkanski“

Iza atraktivne izvozne priče ipak stoje i problemi dobro poznati poljoprivrednicima širom regiona.

Berba smokve gotovo potpuno zavisi od ručnog rada, a sezonske radnike sve je teže pronaći. Dodatni teret predstavljaju administrativne prepreke, nerešeni imovinsko-pravni odnosi i komplikovane zemljišne knjige.

Zbog toga se deo proizvodnje odvija na više lokacija, što povećava troškove i oduzima vreme.

Nasadi danas zauzimaju oko hektar i po površine i obuhvataju približno 300 stabala, dok se proizvodnja postepeno širi i na druge vrste voća.

Priča iz Peračkog Blata zato nije samo priča o smokvi. To je primer kako tradicionalna poljoprivredna kultura, uz tehnologiju, preradu i jasno pozicioniranje, može da izađe iz okvira lokalne pijace i stigne do kupaca na drugom kraju sveta.

Jer razlika između jeftine sirovine i skupog proizvoda ponekad nije u samom voću, već u ideji šta sa njim uraditi.

(Telegraf Biznis/Agroklub)