Čobanin Boro nudi platu od 1.180 evra, ali se za ovaj posao niko ne javlja

Tradicionalno stočarstvo u BiH prolazi kroz najteži period zbog hroničnog nedostatka radne snage, lošeg sistema podsticaja i klimatskih promena. Najbolji primer je profesionalni stočar Boro Pinjuh iz Širokog Brijega, koji već 35 godina letnje mesece provodi na planinskim pašnjacima Blidinja. Brine o stadu od blizu 470 ovaca, delom svojih, delom tuđih, kao i o kravama, svinjama i živini.

Njegov radni dan traje od 5.15 ujutro do 23 časa uveče, a uključuje mužu, hranjenje i stalnu brigu o stoci.

Teme za vas

"Ovo mi je 35. godina planinskog staža. Većinom sam sedam meseci uz stoku, pet meseci ovde, a ostatak godine dole u Širokom Brijegu", objašnjava Pinjuh logistiku posla u reportaži Glasa Hercegovine, novinara i urednika Marija Brkića.

Dodaje da slobodnih dana nema i da životinje ne mogu da čekaju: "Dok se pomuzu ovce i krave, nahrane psi i ostala stoka, dođe jedanaest uveče. Nema ovde ni sveca ni petka".

Izvođenje stoke na pašu obavezno je u svim vremenskim i zdravstvenim uslovima. Pinjuh ističe sa kakvim se rizicima suočavao.

"Imao sam temperaturu 40, ali ovce moraju da se puste. Životinja ne može da čeka. Tuđa grla moraš da vratiš živa, zdrava i dobro uhranjena".

Uprkos teškim uslovima i nestabilnom vremenu, posao traži velika ulaganja: "Lepo jeste, ali nije svaki dan lako. Nema jagnjeta ako prethodno nisi ulagao".

Nagrađivani sir

Pinjuh proizvodi i mešani sir, nagrađen sa tri zlatne plakete, čija je cena oko 18 evra po kilogramu.

"Neko će reći da je skupo, ali sir ne moramo da nudimo ako imamo stalne mušterije. Da nije kvalitetan, ne bi dobio zlatne plakete", navodi Pinjuh.

Jagnjetinu prodaje za oko 13 evra po kilogramu, a visoke troškove diktira nabavka hrane, veterinarska nega i šišanje ovaca koje košta do 4 evra po grlu. Dodatni problem je vuna koja je postala otpad: "Vuna se više ne koristi. Moram da je natovarim i odvezem Komunalnom na Čerigaj. Pre je jedna žena imala vezu ka Bosni pa se vuna odvozila, a sada je niko neće".

U čuvanju stoke ključni su obučeni psi koji zamenjuju ljude i štite stado od medveda.

"Kad mu kažeš da vrati stado, on ga vraća. Dok je mlad, moraš da radiš sa njim dok ne shvati naredbe. Bez njega ne bih mogao da držim ovce na celoj paši", objašnjava uzgajivač.

Ukazuje i na klimatske promene zbog kojih su leta sve sušnija.

"Na planini, ako nemaš vode, nemaš ništa. Ljudi koji ovde sade povrće govore da ga pre nisu morali zalivati, a sada vodu moraju da dovoze iz jezera. Klima se promenila".

Najveći problem ipak ostaje pronalaženje pastira. Iako nudi mesečnu platu od oko 1.180 evra, smeštaj i hranu, radnika nema.

"Čoban danas vredi suvo zlato. Imao sam jednog 15 dana. Rekao je da mora da ode da se javi na biro i više se nije vratio. Neće ni da se javi", prepričava Pinjuh svoja iskustva sa fluktuacijom radne snage.

Pinjuh je otvorio radnju kako bi uplaćivao staž, ali je izrazito nezadovoljan državnim podsticajima koji kasne ili potpuno izostaju.

"Prošle godine nismo dobili federalni podsticaj za ovce. Dobio sam samo kantonalni kao fizičko lice. Nije čudo što je sve manje pastira i stada", upozorava stočar.

Uprkos administrativnim preprekama i teškom radu, zaključuje da mu planina donosi neprocenjiv mir.

"Ovde se čovek psihički odmori. Kad je psiha zdrava, zdravije je i telo".

(Telegraf Biznis/Dnevno.hr)