Šljive u bescenje, onu za proizvodnju rakije neće ni za 10 dinara

Za one koji ne pristaju da voće prodaju budzašto sušare mogu da budu profitabilne, ali ovo zahteva znanje i veće investicije

U glavnim krajevima za proizvodnju šljive u Srbiji otkupljivači prvu i drugu klasu ovog voća plaćaju 60 i 40 dinara – gotovo dvostruko manje nego prošle godine.

Cena najniže kategorije, koju destilerije otkupljuju za proizvodnju rakije, ne prelazi 10 dinara, tvrde voćari iz Topole.

Zagarantovana cena voća, kako se može videti, i ove sezone davno je prošla stvar. Diktira je jak lobi otkupljivača, koji imaju hladnjače, ali i tražnja stranih kupaca koja je sve manja. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prošle godine u odnosu na 2016. izvoz svežih šljiva pao je sa 23.800 tona na 19.150 tona.

Prema rečima sagovornika „Politike”, koji se već godinama bavi otkupom i proizvodnjom voća, veća nestabilnost na tržištu nastala je prošle godine, kada je uvedena uredba posle koje je broj registrovanih firmi, koje mogu da izvoze u Rusiju, smanjen sa oko 650 na tridesetak. Tada su se pojavili i veći viškovi voća na tržištu, nestabilne cene, tražnja za savršenim kvalitetom i duži rokovi plaćanja…

– Licence su dobili samo oni koji imaju skladišne kapacitete, u hladnjačama, veće od 500 tona. Oni često nemaju interesa da izvoze sve voće. Teško ugovaraju poslove sa kupcima iz Rusije, koji su se, takođe, okrenuli novim tržištima. To je problem jer je u Rusiju odlazilo oko 90 odsto izvoza konzumnog voća iz Srbije – objašnjava on.

Stručnjaci napominju da za proizvođače, koji ne pristaju da voće daju budzašto, sušenje šljiva može biti jedno od najprofitabilnijih rešenja. Da je zarada od voća iz sušara neuporedivo veća pokazuje i zvanična statistika. Tako su se, recimo, prihodi od izvoza sušene i sveže šljive u 2018. gotovo izjednačili. Iako smo na stranim tržištima prodali 19.150 tona sveže a svega 3.000 tona suve šljive zarada od sveže bila je 8,5 miliona dolara a od suve – 7,2 miliona.

Međutim ovaj posao nije nimalo lak i zahteva ne samo ozbiljno ulaganje već i znanje i posvećenost.

– Iz godine u godinu cena svežeg voća je promenljiva. Agroekonomisti su izračunali da rentabilnost kod sušenja voća postoji. Međutim, treba biti posvećen i stručan i stalno se obučavati. Naravno, može da dođe i loša godina. Ali, da biste saznali da li je posao isplativ obračun se radi posle deset godina rada – kaže za naš list Mirko Babić, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu u penziji i vođa republičkog projekta tokom kojeg je kroz obuku tehnologije sušenja voća prošao veliki broj polaznika.

Kako kaže sušenje voća nije jednostavna tehnologija. Što se tiče šljive, teško da se može doći do isplativosti proizvodnje u malim porodičnim sušarama. Ne može se biti konkurentan sa velikim proizvođačima u Srbiji, koji imaju sušare i centre koji dnevno mogu da prerade i do 100 tona svežih šljiva. Takve savremene sušare, sa pratećim objektima, zahtevaju investicije od 300.000 do 400.000 evra i upošljavanje dvadesetak radnika.

(Telegraf Biznis/Politika)