Živadina 60 godina prodaje na pijaci u srcu Beograda: Svako jutro dolazi u pola 6, a vraća se u sedam uveče

Baka iz Begaljice ima 82 godine i radi sedam dana u nedelji

Za mnoge Beograđane koji žive u tom delu grada Bulevar Kralja Aleksandra je više od ulice. On je jutarnja, popodnevna ili večernja aktivnost. Tako, kada je kod kuće dosadno, ili su drugi planovi propali uvek se može reći: "Hajdemo do Bulevara".

Sa kojeg god kraja da krenete, šetnja Bulevarom podrazumeva izvestan sled događaja. Lagana šetnja, najčešće onom stranom koja ima najviše radnji i butika odnosno njihovih izloga koji su sređeni sa velikom pažnjom i gotovo uvek definicija kiča. Posle razgledanja izloga, laganog šopinga, odlaska na sladoled u omiljenu poslastičarnicu i na kafu u jednu od poznatih kafana, vreme je da se pođe kući.

Teme za vas

Ovaj momenat je veoma bitan za našu priču jer se baš tada može čuti : "Hajde da svratimo do Đerma". Na ovu pijacu u srcu nekadašnjeg Bulevara revolucije ide se i kad treba i kad možda i ne treba. Često je baš usput kući i zgodno je da se svrati i vidi ima li nešto lepo i obično tada se shvati da nam u frižideru nedostaje sira ili jaja ili možda lepih kajsija.

Ako vam trebaju baš kajsije ili možda breskve, šljive ili trešnje, odmah kraj glavnog ulaza čeka vas tezga žene koja već 60 godina na Đermu prodaje svoje proizvode.

Živadina Kuzmanović, koja ima 82 godine, rođena je i odrasla u Begaljici. Kada je počela da prodaje na Đeram pijaci njena tezga je bila: "čak dole u sredini pijace".

- Pa sam se redom pomerala, pomerala, pomerala i došla do vrha - započinje Živadina svoju priču za Telegraf.

Kao i mnoga deca njene generacije, Živadina je završila samo četiri razreda osnovne  škole. Kada je imala tri godine njen otac je poginuo a majka joj se posle nekoliko godina preudala te je kao devojčica ostala da živi sa svojom bakom. Udala se veoma mlada sa samo 14 godina i u braku je dobila sina i ćerku.

Ona i suprug su imali lepo domaćinstvo na kome su gajili i svinje a priča nam da je bilo prilika kada su imali i po 200 prasića. Ipak, kada joj je suprug preminuo, pre nešto više od dvadesetpet godina, porodica se više posvetila proizvodnji voća.

Dok razgovara sa nama, prilaze joj mušterije koje biraju prelepe kajsije, trešnje i breskve. U ponudi je i domaće slatko od belih trešanja koje je Živadinina snaja skuvala u slobodno vreme.

Kao iskusni višedecenijski radnik na pijaci spremna je na sve - sa sobom ima vodu koju zaledi pre nego što pođe na posao pa tako ceo dan ima čime da se osveži. Kaže da joj vrućine i ne smetaju i da joj nije teško da po takvom vremenu ceo dan provede na nogama. Pokazuje nam uzan prolaz koji se nalazi pored njene tezge i ističe kako je njena pozicija veoma zgodna jer kroz prolaz struji vazduh koji vrućinu čini podnošljivijom.

Ima pet praunučadi a njena unuka od sina takođe radi na pijaci u jednoj prodavnici.

Od kad je počela da radi na Đermu pre šezdeset godina, uvek je prodavala samo voće a njen posao na pijaci počinje u aprilu i traje do zime.

- Završim sa grožđem i onda mirujem pet meseci. Dosađujem se i to posebno sada u ovim godinama. Ja se borim da niko nema lepšu robu i lepše sređenu tezgu od moje. Imam tri tezge - sa ponosom nam kaže Živadina.

Svako jutro na posao dolazi u pola šest a kući se vraća autobusom koji ide u sedam uveče. Pošto pijaca ima čuvara on je svako veče sačeka i isprati i za njom zaključa kapiju. Autobsom koji ide iz Ustaničke ulice stiže do centra Begaljice odakle do njene kuće ima još kilometar i po. Srećom, sin je tamo čeka svako veče da je odveze domu na zasluženi odmor.

I tako svih sedam dana u nedelji.

- Ove godine sam počela drugog aprila. Svake godine počinje se u maju ali ove godine je sve rano stiglo. Ja još nisam ni jedan dan propustila. Pa ti vidi koliko je to - kaže nam Živadina.

Uprkos svojoj izdržljivosti i marljivosti kaže da, ipak, ne bi bilo loše kad bi imala nekoga da joj malo pomogne.

- Kad bi neko znao da radi, nego me samo nervira. Uzimala sam po neku stariju gospođu u penziji ali ne rade kako treba pa me samo nerviraju. Ko hoće da čeka, nek čeka. Koliko stignem, toliko i uradim - priča nam iako je veoma jasno da je ona majstor svog zanata i da je navikla da se posao radi samo tako da odgovara njenim visokim standardima.

- Biti sposoban, u ovim godinama... Novac vratim dok kažeš keks! Da sam kući, da samo sedim, taman posla. Imam moje mušterije već godinama, svi me znaju. - kaže nam Živadina i ističe da se ovog posla ne boji.

Ipak, kaže da su se stvari promenile za šest decenija koliko radi na pijaci.

- Bilo je pre poštovanja. Kažeš starijem dobar dan, dobro jutro. Sada toga nema - govori nam dok pričamo o vremenu koje je provela u srcu Bulevara kralja Aleksandra.

(Telegraf Biznis)