Ceo svet se u trenu sručio na pleća radničke klase: Do juče na margini, a sada su "korona heroji"

Da li ćemo ih i posle pandemije smatrati stubovima društva?

Važno je znati da ovo vreme jeste teško za sve, ali ne u istoj meri. Važno je znati da su mnogi privilegovani jer sede kod kuće i čekaju da kriza prođe, dok neki drugi, isto tako mnogobrojni, svaki dan odlaze na posao s knedlom u grlu.

Teme za vas

Važno je znati i da svi imaju porodice, decu, prijatelje, ali nisu svi heroji u ovom ratu protiv korona virusa.

Tek sada vidimo koliko su nam potrebni i svi oni čiji posao ne podrazumeva kompjuter, niti rad na daljinu, svi oni koji su danonoćno na terenu, u pripravnosti. Srednja klasa se možda pomalo i izgubila u neo-liberalizmu, posebno u zemljama u tranziciji, ali radnička klasa je ta koja i dalje opstaje, uprkos uslovima rada. Sada ih s pravom nazivamo "Covid-19 herojima", iako su već godinama, pa i decenijama, na društevnoj margini.

Ipak, koliko dugo će ta titula trajati?

Kada prođu pandemija i ekonomski potresi, da li ćemo ih ponovo smatrati stubovima društva? Svet se sada suočava s gorkom istinom: ma koliko da smo napredovali na polju tehnologije i ostalih inovativnih industrija, na kraju dana, kada "zagusti", svi se nađemo na "leđima" radnika koji rade u marketu, dostavljaju robu, pomažu bolesnima i starima.

Na njihovim plećima su sada i svi oni sa "bitnih pozicija", u čije se poslovno okruženje ulažu milijarde dolara, ali čiji doprinosi, iako značajni, nisu krucijalni za opstanak društva.

Ne bi bilo fer, niti istinito reći da visoko obrazovani ljudi ne doprinose rešavanju nekih krucijalnih životnih pitanja, ali su oni svakako uvažavani i plaćeni za svoj rad. Ovde je sada reč o "tihim herojima" našeg vremena, koji rade u lošim uslovima, za male plate, ali koji na kraju dana, u najvećoj meri, nose breme svetskih kriza i neprilika.

Sada do izražaja dolaze i svi sinovi, ćerke i unuci pripadnika radničke klase, koji su smatrani staromodnima i nepotrebnima za snalaženje u ovom naprednom, promenljivom svetu, sačinjenom od aplikacija i softvera.

Njihovi potomci sada dopunjuju magacine i rafove koje praznimo, prevoze robu i putnike, čiste javne prostore, i još mnogo toga, a takođe su zbunjeni i uplašeni.

Mislili smo da je lako dostavljati hranu i lekove na kućnu adresu, mislili smo da je taj posao "nevažan". Ipak, sada se ispostavilo da smo, osim na lekare, najviše oslonjeni na njih. Na one zbog kojih ne moramo da napustimo "udoban karantin", i na one koji nam sve što treba - "donose na noge".

Prisetimo se Crvene armije radnika i seljaka, nastale tokom Ruskog građanskog rata 1918. godine. Crvena boja u imenu se odnosi na boju krvi koju je prolila radnička klasa, u svojoj borbi protiv kapitalizma.

Prisetimo se i štrajka rudara u Velikoj Britaniji, okončanog 1985, koji su se predugo borili sa siromaštvom i društvenom nepravdom, dok ih je "čelična lejdi" Margaret Tačer smatrala "unutrašnjim neprijateljima".

Usledili su surovi anti-sindikalni zakoni, milioni žena koje su pripadale radničkoj klasi imale su problem sa zdravljem, a teror su trpeli i magacioneri, zaposleni u štamparijama i fabrikama.

Uprkos svemu, ova klasa nastavlja da postoji, da odlazi na posao bez maske i rukavica usled deficita, i da hrabro stoji na prvoj liniji odbrane protiv pandemije.

(Telegraf Biznis/B.Đ.)