Stravično! Žena sa Balkana radila u Nemačkoj kod "naših ljudi": Zbog maltretiranja izgubila čak 15 kilograma

Koliko god preseljenje u drugu zemlju nosilo sa sobom težinu i neizvesnost - naročito za ljude srednjih godina - toliko ume da bude i izvor sreće, jer znači da se porodica ponovo ujedinjuje. Tako je bilo i u slučaju D. A. (identitet poznat redakciji), žene iz Bosne i Hercegovine koja je došla u Nemačku kod sina. Međutim, umesto novog početka - usledio je pakao, piše Hercegovka.net.

D. A. nije želela da gubi vreme, već je odmah počela da traži posao. Pošto nije znala ni reč nemačkog, ponuda koju je dobila od - kako kaže - "naših ljudi" u Minhenu delovala je kao dobitna kombinacija.

Teme za vas

Firma je bila nemačka, ali je posrednik bila agencija koju su vodili ljudi iz Bosne i Hercegovine, a na čijem čelu se nalazio G. M.

Svesna da bez znanja jezika ne može mnogo da bira, prihvatila je najteži posao, sa jednim ciljem - da pošteno radi i za to bude ispravno plaćena. Ali, kako kaže, muke su tek tada počele.

- Već prvog dana osetila sam neprijatnosti. Ismevali su me i ponižavali radne kolege. Mislila sam - proći će, to je samo početak. Ali ne, bilo je sve gore i gore. Uvrede su postajale svakodnevne, prekovremeni sati sve duži - priča D. A.

Svaki put pred ulazak u firmu, stajala bi na vratima, prekrstila se i zamolila Boga i Gospu da joj daju snage da izdrži dan. Porodici nije ništa govorila, iako su primetili da gubi kilograme i da se kući vraća iscrpljena i bezvoljna.

- Kad bi me pitali šta se dešava, odgovarala bih da mi treba vremena da se naviknem. Nisu znali istinu - dodaje ona.

Posebno se seća kako je svakog jutra posao koji je trebalo da obavlja sa koleginicom od 7 do 9.30 radila sama. Koleginica je hodala za njom i vikala "šnel, šneler", a ostali su joj se pridruživali, smejali se i rugali. U početku nije ni znala šta to znači, dok kod kuće nije pitala - i saznala da joj govore da radi brže.

- Bila sam zbunjena i uplašena. Radila sam kao za dve osobe i opet ništa nisam rekla svojoj porodici. Ćutala sam i trpela - priseća se.

Godinu dana je, pored svog posla, radila i dodatno - umesto žene koja uopšte nije dolazila. Plata? Nula. Novac je sve vreme išao drugoj.

- Kada bi došlo vreme za platu, odmah bi se videlo da nisam plaćena. A najgore je bilo što su mi ostatke tuđe hrane stavljali u kesu i kroz smeh govorili da ponesem kući - jer nisam zaradila dovoljno. Nisam htela da uzmem, ali su mi gurali u torbu - priča D. A. potreseno.

Na kraju - 15 kilograma manje i infuzija. Tek tada je porodici priznala sve.

- Kad sam završila na infuziji, shvatila sam da ne mogu više. Rekla sam sve svojima. Naravno, bili su u šoku. Sledećeg jutra su otišli u firmu, ispričali šta se dešavalo. Glavni šef (Nemac) i menadžerka su odmah dobili otkaze, a ostali su prošli s opomenama. Ja sam tada dala otkaz - ispričala je D. A.

Ipak, život joj je vratio osmeh.

Svako jutro kada je dolazila na posao, pored firme je bio jedan drugi biro. Čovek po imenu B. V. posmatrao ju je svakog dana. Video je kako staje pred vrata, prekrsti se i gleda u nebo, pa tek onda ulazi. Upoznao se s njom i njenom porodicom - i ponudio joj posao.

Tu sada radi već petu godinu. Poštovana je, cenjena i fer plaćena. I dalje svakog jutra staje ispred vrata, ali sada da - kako kaže - zahvali Bogu što ide na posao sa osmehom.

(Telegraf Biznis)