Radim "ko konj" u marketinškoj agenciji u Beogradu i ne napredujem: Milica (40) otkrila surovu istinu biznisa

U Srbiji se često govori o nedostatku kvalitetnih kadrova, borbi za talente i potrebi da se zadrže iskusni zaposleni. Međutim, iza tih poruka krije se drugačija realnost, o kojoj se mnogo ređe govori. Za mnoge žene 40. rođendan ne znači vrhunac karijere, već početak nevidljive poslovne diskriminacije, posebno u svetu marketinga.

To je na svojoj koži osetila i Milica* (ime promenjeno zbog molbe sagovornice da bude anonimna), četrdesetogodišnja stručnjakinja iz Beograda. Već godinama radi u jednoj od najvećih i najpoznatijih marketinških agencija u Srbiji. Iza sebe ima uspešne kampanje, veliki broj klijenata i rezultate koji bi, na papiru, trebalo da budu ulaznica za gotovo svaku veliku kompaniju.

Teme za vas

Ali papir i stvarnost, ispostavilo se, nisu isto.

Kod kuće je čeka stambeni kredit čija mesečna rata iznosi 600 evra. Upravo zbog finansijske sigurnosti i želje da napravi sledeći korak u karijeri, počela je da konkuriše za poslove u velikim domaćim i međunarodnim korporacijama.

Pozivi na razgovore stizali su redovno.

Ponude nikada.

"Posle svakog intervjua imala sam osećaj da je sve prošlo odlično. Pričali smo o strategiji, vođenju timova, rezultatima koje sam ostvarila. Onda bi usledila tišina. Posle nekoliko dana dobila bih ljubazan mejl da su izabrali drugog kandidata. Neke velike firme se samo nisu ni javile", priča Milica.

U početku je mislila da jednostavno nije imala sreće.

"Moj CV ispunjavao je sve uslove konkursa. Imala sam više iskustva nego što su tražili. Čak su mi pojedini ljudi na razgovorima govorili da sam odličan kandidat. A onda bi posao dobio neko drugi. Pomislila sam da sam ipak ja problem"

Međutim, kada se isti scenario ponovio peti, šesti i sedmi put, konsultovala se sa prijateljima koji su na visokim pozicijama u velikim korporacijama u Srbiji.

"Jedan prijatelj mi je sasvim otvoreno rekao: 'Nisi ti problem. Problem je što imaš 40 godina, a nemaš iskustvo u korporaciji, nego u agenciji. Korporacije zapošljavaju mlade i neiskusne, jako je teško da iz agencije pređeš u korporaciju. Lično sam zaposlio nekoliko ljudi koji su prethodno radili u agenciji i prezadovoljan sam. Ali ne misle svi kao ja.  I ne samo to.... za tvoje iskustvo očekuje se i veća plata. Nama je jeftinije da zaposlimo nekoga ko ima 25 ili 28 godina i koga ćemo oblikovati po našim pravilima.'"

Taj razgovor promenio je način na koji je gledala celu situaciju.

Shvatila je da nije izgubila zato što nije dovoljno dobra, već zato što je postala - preskupa i, po nečijim kriterijumima, prestara.

Posebno ju je pogodio razgovor sa prijateljicom koja godinama radi u jednoj velikoj međunarodnoj kompaniji.

"Znaš kako to ide", rekla joj je. "Za neke pozicije nije dovoljan CV. Neke funkcije dobijaju žene koje imaju veoma uticajne muževe ili jake poslovne veze. Tako sistem funkcioniše mnogo češće nego što ljudi misle. Plus... žensko si,iako nemaš porodicu, nije to jednostavno"

Milica kaže da ne može da tvrdi da je to pravilo u svim kompanijama, ali priznaje da je posle tog razgovora mnoge stvari počela da posmatra drugačije.

"Najteže mi je što ne znam gde dalje. Već radim u jednoj od najboljih marketinških agencija u Srbiji. Ako ne mogu u korporaciju, mogu samo da pređem u drugu agenciju koja je vrlo slična ovoj u kojoj sam sada. Imam osećaj da sam udarila u plafon."

Paradoks je očigledan.

Sa jedne strane kompanije govore da traže iskustvo, stabilnost i lidere koji mogu da vode timove. Sa druge strane, upravo ljudi sa dugogodišnjim iskustvom često postaju finansijski manje poželjni od mlađih kandidata koji imaju manja očekivanja kada je reč o plati.

Stručnjaci godinama upozoravaju da starosna diskriminacija na tržištu rada postoji, ali je veoma teško dokaziva. Poslodavci gotovo nikada neće napisati da nekoga nisu zaposlili zbog godina. Umesto toga, kandidati dobijaju standardna objašnjenja da je izabran neko ko se "bolje uklopio u potrebe kompanije".

Za Milicu to više nije samo statistika.

"Nisam tražila privilegiju. Tražila sam samo priliku da me procenjuju po znanju i rezultatima, a ne po tome koliko imam godina. Ako je sa 40 godina prerano da odustanem od napredovanja, volela bih da mi neko kaže kada je pravo vreme."

Njena priča otvara pitanje koje će, zbog starenja radne snage i sve manjeg broja zaposlenih, postajati sve važnije.

Može li tržište rada sebi da priušti da odbacuje iskusne ljude upravo u godinama kada imaju najviše znanja, ili je reč o tihom obliku diskriminacije koji će tek doći na naplatu čitavoj privredi?

(Telegraf Biznis)