"Kina je novi OPEC": Kako je Peking preuzeo kontrolu nad cenama nafte

Rat u Iranu izazvao je veliki šok u snabdevanju naftom. Ipak, čak i u trenutku kada je sukob bio najžešći, cene nafte nisu dostigle 150 dolara po barelu, što su mnogi analitičari predviđali na samom početku. Za to se može zahvaliti nekolicini vlada.

Ubrzo nakon što je Iran učinio Ormuski moreuz neprohodnim, onemogućivši transport 14 miliona barela sirove nafte dnevno kroz Persijski zaliv, naftne monarhije u Abu Dabiju i Rijadu preusmerile su dodatnih pet miliona barela dnevno kroz naftovode koji zaobilaze ovaj prolaz, piše The Economist.

Teme za vas

Sjedinjene Američke Države i Japan plasirali su na tržište rekordna dva miliona barela dnevno iz hitnih zaliha, dok je restrikcija potrošnje u siromašnijim državama smanjila deo potražnje.

Odluke Kine

Međutim, katastrofa bi se dogodila da nije bilo tiho donetih odluka u Kini. Ova zemlja je od februara do juna smanjila uvoz sirove nafte za polovinu, odnosno za 5,5 miliona barela dnevno, što je, prema procenama stručnjaka, bilo dovoljno da cenu sirove nafte spusti za 30 dolara ili više.

To je više od polovine ukupnog svetskog pada tokom zatvaranja (lockdown-a) zbog pandemije koronavirusa, kada je globalna potražnja smanjena za devet miliona barela dnevno. Za razliku od pandemije, kada je globalna ekonomija zapala u recesiju, kineski bruto domaći proizvod (BDP) nastavio je stabilno da raste. Kina nije kupovala manje strane nafte zato što joj je ekonomija u problemima.

Ova sposobnost upravljanja potražnjom za naftom "na pritisak dugmeta", naizgled uz niske troškove, omogućava najvećem svetskom uvozniku nafte da utiče na cene, baš kao što je to Organizacija zemalja izvoznica nafte (OPEC) sa svojim saveznicima dugo činila kontrolom polovine globalne proizvodnje.

Kako je OPEC oslabljen nedavnim istupanjem Ujedinjenih Arapskih Emirata i opterećenim proizvodnim kapacitetima preostalih članica iz Zaliva, tržišna moć Kine raste. Kako je izjavio jedan šef trgovine naftom: "Kina je novi OPEC".

OPEC četiri decenije nastoji da održi visoke cene koristeći proizvodne kvote. S druge strane, uvoznici ne mogu održavati niske cene ograničavanjem potražnje jer su kupci mnogo rascjepkaniji od prodavaca i zato što je domaća potražnja za energijom rezultat odluka nebrojenih aktera.

Kina je izuzetak. Za razliku od saveza OPEC+, koji odluke može donositi samo saglasnošću 21 države, kineski centralni planeri mogu delovati jednostrano, po naređenju jednog čoveka - predsednika Si Đinpinga.

Nacionalne rezerve

Kina utiče na tržište nafte koristeći tri glavne poluge. Prva su njene nacionalne naftne rezerve. Prošle godine, kada je pretnja prevelike ponude rušila cene sirove nafte, Kina je jeftino kupila 200 miliona barela, dopunivši već bogate rezerve od milijardu barela.

Trgovci procenjuju da su ove kineske kupovine uzrokovale globalni rast cena nafte za 10 do 20 dolara po barelu pre izbijanja rata u Iranu. Od 11,6 miliona barela dnevno, koliko je Kina uvozila u februaru, do jedan milion barela dnevno otpadalo je na prekomernu kupovinu, koje se kasnije mogla odreći smanjenjem skladištenja.

Dakle, deo strane nafte je kupovala samo kako bi punila rezerve, pa je izbijanjem krize mogla bez ikakvih posledica po ekonomiju da smanji uvoz za milion barela dnevno - jednostavno tako što je prestala da gomila naftu u skladištima.

Nakon što su joj poslednje predratne isporuke zalivske nafte stigle krajem aprila, Kina je počela da troši svoje prepune rezerve.

Do jula su njene zalihe smanjene za 70 miliona barela, prema podacima kompanije Vortex, ne računajući korišćenje nafte iz plutajućih i podzemnih skladišta. Kada se i to uračuna, Kina je od aprila do jula iskoristila 150 miliona barela, odnosno 1,5 miliona barela dnevno.

Komercijalne zalihe profitno orijentisanih skladišta velikih naftnih kompanija, a ne strateške rezerve, činile su većinu ove količine nafte. Rafinerije obično moraju u roku od mesec dana da nadoknade ono što povuku, napomenuo je Tom Rid iz agencije Argus Media. Ali pošto su te firme državne, vlastima je bilo lako da naprave ustupak i jednostavno preuzmu njihovu naftu bez obaveze obnove zaliha.

Kombinacijom trošenja zaliha i prestankom njihovog dopunjavanja, Kina je sama nadomestila gotovo polovinu smanjenog uvoza nafte. Ovaj tempo mogla bi da održava još četiri meseca pre nego što bi vlasti u Pekingu počele da se brinu zbog niskog nivoa zaliha, procenila je Ema Li iz kompanije Vortex.

Kontrola izvoza

Druga poluga Kine jeste kontrola izvoza. Kao drugi najveći prerađivač nafte na svetu, ova zemlja je obično veliki dobavljač goriva za svoje azijske susede.

Međutim, vlada je u martu naredila domaćim rafinerijama da prestanu da potpisuju nove izvozne ugovore i da raskinu mnoge već dogovorene.

Kineski izvoz rafinisanih derivata između februara i aprila smanjen je za skoro polovinu, na 430.000 barela dnevno. To je uključivalo i 180.000 barela dnevno visokorafinisanog goriva za avione, čime su kineske rafinerije uštedele 1,2 do 1,8 miliona barela sirove nafte dnevno.

Ograničavanjem prodaje u inostranstvu postiže se da se više rafinerijskih proizvoda koristi na domaćem tržištu. Osim toga, to omogućava rafinerijama da deo sirove nafte, koja bi inače bila namenjena za proizvodnju izvoznih proizvoda, preusmere za proizvodnju drugih ključnih sirovina koje Kina obično nabavlja iz Zaliva za sopstvene potrebe.

To se odnosi i na primarni benzin i tečni naftni gas (TNG) kao dve petrohemijske sirovine, kao i na lož-ulje koje male rafinerije često prerađuju umesto sirove nafte. Rafinerije ovim gube deo zarade jer im je izvoz isplativiji od prodaje unutar Kine, ali to je finansijska žrtva koju Komunistička partija svesno prihvata.

Obuzdavanje domaće potrošnje

Međutim, obilne zalihe i ograničeni izvoz sami po sebi nisu dovoljni da objasne gigantsko smanjenje kineskog uvoza. Kineska vlada je povukla i treću polugu - obuzdavanje domaće potražnje.

Kineske rafinerije su u junu dnevno prerađivale 2,7 miliona barela sirove nafte manje nego godinu dana ranije. Proizvodnja benzina smanjena je za 14 odsto, dok je proizvodnja dizela i mlaznog goriva smanjena za po 21 odsto.

Detaljniji uvid potvrđuje oštro smanjenje potrošnje motornih goriva u Kini. Kako su vlasti dopustile rast cena goriva, mnogi stanovnici gradova prestali su da voze na posao, opredelivši se za metro, bicikle ili taksi (od kojih su mnogi električni). Punjenje električnih vozila duž autoputeva tokom jednonedeljnog nacionalnog praznika u maju povećano je za gotovo 55 odsto u odnosu na godinu dana ranije.

Vozovi preuzimaju putnike sa avionskih linija unutar zemlje, čiji je broj drastično smanjen. Lokalne vlasti su odložile infrastrukturne radove, štedeći dizel. Sijaran Hili iz Međunarodne agencije za energiju (IEA) procenila je da je Kina u prva dva meseca rata u Iranu potrošila 10 odsto manje benzina i kerozina nego u istom periodu prošle godine.

Kineska petrohemijska industrija, najveća na svetu, takođe se prilagođava otežanim okolnostima. Prošle godine je milione barela nafte i TNG-a, uglavnom iz Zaliva, dnevno pretvarala u polimere — materijale u rasponu od PVC-a i sintetičke gume do najlona i poliestera, koje kineske fabrike troše u ogromnim količinama.

U odsustvu sirovina iz Zaliva i uz vladinu direktivu da gorivo ima prednost nad petrohemijskim sirovinama, petrohemijske kompanije su umesto toga pronašle načine da neke polimere proizvode iz uglja i etana, gasovitog nusproizvoda prerade nafte.

Čini se da je ukupni uticaj ovog „stezanja kaiša“ na kinesku ekonomiju podnošljiv. Godine državnih ulaganja u obnovljive izvore energije i zeleniji transport učinile su energetski sistem fleksibilnijim. Agresivna konkurencija među domaćim kompanijama dovela je do hiperprodukcije, pa Kina sada ima više nego dovoljno zaliha polimera i pratećih proizvoda.

Takvo ublažavanje šoka objašnjava zašto proizvođačke cene ne rastu naglo, a potrošačke cene ostaju pod kontrolom.

Rast BDP-a od 4,3 odsto u drugom kvartalu ove godine najslabiji je rast BDP-a od kraja 2022. godine. Međutim, za to nisu krivi naftni šokovi, već slaba ulaganja i dugotrajna kriza na tržištu nekretnina. Osim toga, vlada i dalje može da posegne za svojim strateškim rezervama nafte koje je jedva dotakla, napomenuo je Mihal Mejdan iz Oksfordskog instituta za energetska istraživanja.

SpSections/posmatrači sa strane potcenili su kineske zalihe nafte i goriva, ali ni one ne mogu trajati zauvek. Jedan neimenovani distributer kazao je da je upravo prodao zalihe polietilena koje su u njegovom skladištu stajale od 2021. godine.

Za razliku od OPEC-a, koji može godinama da održava smanjenu proizvodnju, Kina ne može unedogled da uvozi 5,5 miliona barela dnevno manje nego obično. Rat u Iranu je pokazao da Kina može sama da stabilizuje globalno tržište nafte tokom više meseci. Lideri razjedinjenijeg naftnog kartela o tome mogu samo da sanjaju, piše The Economist.

(Telegraf Biznis)