Može li plastični otpad da postane korisno gorivo? Naučnici pripremaju rešenja

Foto: Tanjug/AP

Deponije plastičnog otpada mogle bi da budu naftna polja budućnosti, kaže profesor Ervin Rajsner za britanski javni servis Bi-Bi-Si.

- Efektivno, plastika je još jedna forma fosilnog goriva. Bogata je energijom i hemijskim sastavom koji želimo da "otključamo" - ističe profesor iz oblasti energije i održivosti na Univerzitetu u Kembridžu.

Teme za vas

Naime, od sedam milijardi tona plastike, svega manje od 10 odsto je reciklirano.

- Naša ekonomija ekstrakcije znači gubitak milijardi dolara vrednih materijala - dodaje Diliana Mihajlova, menadžer programa za plastiku u fondaciji Ellen MacArthur.

Širom sveta, više od 400 miliona tona plastike se proizvede svake godine, okvirno iste težine kao celo čovečanstvo. Danas, oko 85 odsto završava na deponijama, ili izgubljeno u životnoj sredini, gde će ostati stotinama, moguće hiljadama godina.

Koje je rešenje?

Industrija plastike je zainteresovana za hemijsku reciklažu, gde se aditivi koriste za promenu hemijske strukture otpadne plastike, pretvarajući je nazad u supstance koje se mogu koristiti kao sirovine, možda za proizvodnju goriva poput benzina i dizela.

Ali ovaj pristup je trenutno skup i neefikasan i kritikuju ga ekološke grupe.

Tehnologija transformiše CO2 i plastiku u singas - ključnu komponentu održivih goriva kao što je vodonik. Takođe proizvodi glikolnu kiselinu, koja se široko koristi u kozmetičkoj industriji. Sistem funkcioniše tako što integriše katalizatore, hemijska jedinjenja koja ubrzavaju hemijsku reakciju, u apsorber svetlosti.

Profesor Rajsner i njegov tim razvili su proces koji može da konvertuje, ne jedan, već dva zagađivača, plastiku i ugljen-dioksid, u dva hemijska proizvoda u isto vreme - a sve uz pomoć sunčeve svetlosti.

Tehnologija transformiše CO2 i plastiku u singas, glavnu komponentu održivih goriva kao što je vodonik. Takođe proizvodi glikolnu kiselinu, koja je široko rasprostranjena u kozmetičkoj industriji.

Sistem funkcioniše tako što integriše katalizatore i hemijska jedinjenja koja ubrzavaju hemijsku reakciju, u apsorber svetlosti.

- Naš proces funkcioniše na sobnoj temperaturi i pritisku. Reakcija se pokreće automatski kada ga izložite sunčevoj svetlosti. Ne treba vam ništa više - dodaje.

Takođe, profesor ističe da proces ne proizvodi štetni otpad.

Enzimi koji razgrađuju polimere

Koristeći mašinsko učenje, doktorka Bemer i njen tim razvili su varijante enzima koji su adaptirani da dekonstruišu sve vrste polietilen tereftalata (PET), vrste poliestera.

Enzimi razgrađuju plastiku na sličan način kao i hemijska reciklaža, ali zato što su u pitanju enzimi koji su sličniji onima u prirodi, proces se može obaviti u mnogo "benignijim uslovima", priča profesorka.

Naime, tamo gde hemijska reciklaža koristi hemikalije, ovaj tim koristi vodu. A najviša temepratura koja im je potrebna je 70 stepeni Celzijusa, što znači da je potrošnja energije niska u odnosu na druge procese.

Očekuje se da će se proizvodnja plastike do 2060. godine utrostručiti.

(Telegraf Biznis)