Šta je biogorivo i kako čini zemlju zelenijom?

Foto: Shutterstock

Zamislite da putujete avionom koji pokreće kukuruz, grejete se pomoću ostataka uljane repice ili pak punite telefon na jestivo ulje? Možda vam ovo zvuči više kao zalutali recept iz kulinarske knjige, nego na budućnost koja nas čeka iza ćoška.

Evropa hita ka zelenoj tranziciji, a ključni aspekt iste je oslobođanje od fosilnih goriva. Tako nešto je jedino moguće ako nađemo adekvatan supstitut a upravo na to mesto dolaze biogoriva, piše Održivost.

Šta je zapravo „biogorivo“?

Teme za vas

Proizvodi se od raznih biljaka i organskih materija, odnosno od ugljenih hidrata koja se nalaze u organskim materijama. Biogoriva se u tečnom stanju najviše koriste za automobilsku industriju i transport, a u čvrstom stanju, mogu da se koriste za neke industrijske procese i grejanje. Velike investicije u tehnologiju biorafinerija, gde se biomasa pretvara u različita biogoriva i maziva, u budućnosti će verovatno biti zastupljene kao i rafinerije nafte danas.

Nacionalna asocijacija za biomasu „Serbio“ klasifikuje nekoliko vrsta goriva.

Prva generacija biogoriva se proizvodi od skroba ili šećera iz kukuruza, pšenice, palme, šećerne repe i biljaka koje u sebi sadrže veći procenat skroba ili šećera. Nedostatak prve generacije biogoriva jeste što je ovo takođe i hrana, pa proizvodnja biogoriva je neodrživa, može da utiče na cenu osnovnih životnih namirnica i da utiče negativno na ekonomiju zemlje. Pored toga, u nekim zemljama se seku šume da bi se oslobodilo novo poljoprivredno zemljište za uzgoj, što prouzrokuje dodatne količine gasova staklene bašte.

Druga generacija biogoriva se proizvodi od drveta, iskorišćenog papira, raznih trsaka i trava, kao i poljoprivrednih ostataka kao što su stabljike od kukuruza koje ne ugrožavaju zalihe hrane. Specijalni mikroorganizmi se koriste da razgrade celulozu u šećere koji se dalje fermentišu. Proizvodnja druge generacije biogoriva je još uvek neefikasna za komercijalnu upotrebu, ali neke zemlje u velikoj meri ulažu u istraživanje i razvoj. Po IEA cena proizvodnje druge generacije biogoriva u SAD-u je oko 0.80-1 USD po litru.

Treća generacija biogoriva se proizvodi iz algi ili uljane repice (jatropha), odnosno biljaka koje se nisu uzgajale ranije, a koje ne ugrožavaju zalihe hrane. Produktivnost treće generacije biogoriva je oko 30 puta veća po jedinici površine zemljišta od prve ili druge generacije biogoriva.

Četvrta generacija biogoriva kombinuje genetski optimizirane sirovine koje su ujedno dizajnirane da apsorbuju veće količine ugljen dioksida iz atmosfere. Genetski sintetizovani mikrobi se koriste za proizvodnju goriva, pa je celokupan proces „carbon negative“, odnosno eliminiše deo CO2 iz atmosfere.

Upotreba biogoriva

Više velikih brendova automobila već je investiralo u stanice za vozila na biogorivo.

Može se pretvoriti u vodoničnu paru koja treba da se koristi u susednim gorivim ćelijama.

Biogorivo se može koristiti i za proizvodnju energije u rezervnim sistemima gde je emisija najvažnija. Ovo uključuje objekte kao što su škole, bolnice i drugi oblike koji se nalaze u stambenim područjima.

Većina biogoriva može se koristiti i za grejanje. Mešavina biodizela će smanjiti emisiju i azota i sumpor-dioksida.

Takođe, prema naučnicima sa Univerziteta Saint Luis, razvijena je gorivna ćelija sa jestivim uljem i šećerom za proizvodnju električne energije – potrošači će moći da koriste ove ćelije umesto da proizvode električnu energiju.

Oni će možda moći da koriste gorivne ćelije umesto baterija za punjenje bilo čega, od računara do mobilnih telefona. Dok su još u procesu razvoja, ćelije imaju potencijal da postanu spreman izvor energije.

Poznato je da je biogorivo ekološki prihvatljivo, a takođe može pomoći u čišćenju izlivanja nafte i masti. Testirano je da deluje kao potencijalno sredstvo za čišćenje područja u kojima je sirova nafta kontaminirala vode.

Takođe je utvrđeno da rezultati povećavaju područja za oporavak i omogućavaju da se ukloni iz vode. Biogorivo se takođe može koristiti kao industrijski rastvarač za čišćenje metala, što je takođe korisno zbog nedostatka toksičnog uticaja.

Kako bi se smanjio globalni pritisak na obradivo zemljište, stručnjaci pozivaju na promenu u ishrani u industrijalizovanim zemljama, s više biljne hrane i manje životinjskih proteina, kao i na zaustavljanje bacanja hrane. Prema Organizaciji UN za hranu i poljoprivredu (FAO), trenutno trećina hrane proizvedene širom sveta završava na deponiji. Čak 50 miliona tona voća i povrća u Evropi se baca isključivo zbog „nepravilnog“ oblika i sve to košta neverovatnih 140 milijardi evra. Ostaci hrane stvaraju nepodnošljiv pritisak na deponije i svojim razlaganjem ispuštaju štetne materije kojima negativno utiču na okolinu i doprinose klimatskim promenama.