Sašin kamion je prvi zgazio Aljasku: "Neka mi se sinovi ostvare kao Srbi američkog porekla u Srbiji"

Foto: Privatna arhiva

"Ostvario sam se kao Amerikanac srpskog porekla u Americi, sve ću od sebe dati da mi se sinovi ostvare kao Srbi američkog porekla u Srbiji", kaže nam Saša.

Onog kraja devedesetih i početka dvehiljaditih retko ko od nas pamti po dobrom. Ekonomski raspad Jugoslavije doveo je do ogromnog odliva ljudi sa ovih prostora. U potrazi za boljim mestom pod suncem, odlazili su van, često u daleku Ameriku.

Jedan od njih bio je i Saša Turović, rođeni Čačnin, a danas uspešan biznismen iz Čikaga. Iako su mnogi čuli za njega, on retko daje izjave za medije, a nas je do njega zapravo odveo njegov radnik - novozaposleni Amerikanac koji je pre 20 godina bio domaćin tada mladom studentu, a koji je danas direktor jedne poznate firme u Srbiji.

- Hej, počeo sam da radim za jednu jugoslovensku firmu iz Čačka - početak je priče.

Među srpskim zajednicama koje su sada u inostranstvu, najviše je vozača, a Čikago, jedna je od najvećih drumskih raskrsnica Amerike, i najveći broj transportnih kompanija nalazi se baš tamo.

Sašina "G&S express" je jedna od većih i najveća takve vrste od domaćih firmi. Njegovi kamioni krstare drumovima SAD i Kanade prevozeći robu, a posao se ugovara u Čačku. To je postalo moguće zahvaljujući novim informacionim tehnologijama, pa dispečeri koji savršeno vladaju engleskim pogađaju ture sedeći ovde.

U intervju za Telegraf Biznis, Turović sumira svoju životnu priču, govori o tome postoji li američki san, o poslovanju tamo i ovde, i želji da se vrati.

Za 20 godina koliko boravi "preko bare", bio je samo 20 dana u Srbiji (ne računajući koronu koja ga je trenutno zarobila). Osim svog osnovnog posla, on dosta ulaže i u sport, a vlasnik je i regionalne televizije TV Lav Plus. Planira nove poslove, a jedan je i te kako važan za našu prehrambenu industriju.

• Kako je sve počelo?

- Otišao sam 2000. godine, dan pred njihov Božić. Već dve decenije sam u Americi, tri sam vozio kamion. Svako selo danas znam. Ipak, možda sam ostao predugo. Čekao sam da se završi bombardovanje. Prvi put su me odbili, skoro cela porodica mi je već bila tamo, onda sam konačno otišao u decembru.

U početku sam vozio nešto što se danas zove brza dostava, plata je bila dobra. Posle 4 meseca kupujem svoj kamion, dobijam ugovor...

Prvo shvatiš šta je sistem, šta znači kada ti država vrati sav porez ako si ulagao u radna mesta i proširenje biznisa. Sve legne na račun.

• Obišli ste uzduž i popreko Ameriku i Kanadu, ipak, šta vam je poseban utisak?

- Prvi kamion koji je postavio zastavu na Aljasci bio je srpski kamion. Osim toga, moj kamion je bio taj koji je prvi ušao i u Kanadu.

Postoji ta fotografija, naježim se i danas - stoji kamion, na Aljasci, piše ime moje kompanije. To ne može novcem da se kupi. Ujedno, i danas je to najduža tura - do Enkoridža na Aljasci, vozi se i po 3.500 milja, po pet ili sedam dana, a usput medvedi šetaju pored puta. Ta je tura 26.000 dolara po jednom kamionu.

Sašin kamion i vozač Zdenko prvi su korčili na Aljasku/Foto: Privatna arhiva

Vozi se roba koja je od državnog značaja.

• Koliko imate kamiona danas?

- 120 mojih, još 70 sa kojima radimo. Imam i zlatan parking, sa velikim halama, vrlo blizu bogatog dela grada. Zatvoren posao, od servisa, prodavnice auto- delova, svoje mehaničare...

• A koliko radnika i koliki je procenat Srba među njima?

- 230 radnika, plus 18 ako ćete da računate i zaposlene u KK Sloboda. A ima svih nacionalnosti, mada je pola pola procenat.

• Ima li žena vozača?

- Da, imam i žene vozače. Ipak, zbog težine posla, terena i specifičnosti, mislim da je to muški posao.

• I sami ste vozili kamion, da li ste imali problema?

- Prvi put kada sam krenuo da parkiram kamion, našao sam se na ogromnom parkingu pored svih tih velikih, "namrgođenih", niklovanih kamiona. Stoje, a vi treba u žilet da parkirate vozilo. Izašao sam, gledao i na kraju mi je prišao Amerikanac i pomogao. Posle se sve nauči.

• Kolika je prosečna plata dispečera ovde?

- Razlika je velika. Tamo mi traže više hiljada, u Čačku za dva meseca može da se obuči sjajan radnik i da prima platu od 1.500 dolara. Sa tom platom, može bolje da živi u Čačku, nego neko sa 10.000 dolara u Americi, zbog cena, standarda i svega.

Obuka je takođe plaćena i iznosi više nego ovde prosečna plata.

• Kakva je radna snaga koji zapošljavate, koliko je vama trebalo do prvih plodova rada?

- Potrebno je 25 sati rada dnevno. A dolaze jer govore da na Balkanu ne može dovoljno da se zaradi. Dolaze kod mene i inženjeri, doktori. Ljudi različitih generacija. Nema određenog profila. Svi dolaze i svima pomažem.

Gavin Maloof, vlasnik Sacramento Kingsa. Reklamira svoju Zing vodka, na Sašinim kamionima/Foto: Privatna arhiva

• Šta moraju da nauče da bi radili kod vas. Da li imate određene zahteve? Kako uopšte funkcioniše sistem?

- Dečak od dvadeset i nešto godina, ne može kod mene odmah da sedne u kamion. Nikada ih tako ne puštam na put. Kod mene mora bar pola godine da popravlja kamion, da se nauči, vidi šta je, upozna, približi se. To su zveri, u Srbiji i nema takvih kamiona.

Ne treba odmah gledati samo novac i zaradu, nego sačuvati glavu.

• Jesu li pokušali da vas prevare, da kažu da znaju sve o kamionu?

- Naravno, ali odmah gledam kako od nekog da napravim vozača ko očigledno ne može to da bude. Slažu da znaju, u praksi se pokaže drugačije. Moram da ih odbijem na kraju. Dalje, mešaju se i pravila. Naši ljudi vole da voze ceo dan, a tamo je dovoljno 12h. Amerikanci su disciplinovaniji što se toga tiče, dok su naši po principu "lako ćemo", što vas može dovesti u sukob sa zakonom zbog kršenja tih pravila.

• Da li imate problema sa ljudima, i sa kim biste pre radili sa Amerikancima ili sa Srbima?

- Ovde ne, iako znam da je to najveći problem, naći dobar kadar, ljude od poverenja. A zavisi sa kojim Srbinom ili kojim Amerikancem. I sa jednim i sa drugim, zavisi do osobe.

• Uskoro kreće jedan važan posao koji se tiče razmene robe između Srbije i SAD, a vi imate u tome ulogu, o čemu se radi?

- O izvozu naših proizvoda u SAD, meso, sir i mleko. Ministar poljoprivrede Branislav Nedimović i Američka privredna komora rade uspešno na tome. Treba da se finalizuje sporazum i detalji koji se tiču usaglašavanja jedinica i sertifikata. To je veoma važan posao. To niko nije uradio od vremena Jugoslavije i embarga.

Navešću vam samo primer da je "Neoplanta" nekada izvezla toliko šunke da je "JAT" dobio Boing od viška para. Kasnije je država isplatila kompaniji taj višak. Toliko je cenjena naša hrana.

Saša sa porodicom/Foto: Privatna arhiva

• Kada možemo da očekujemo da ćete voziti tu robu?

- Da nije bilo korone, bilo bi i ranije, ali sada, očekuje se do kraja godine. Ako smo čekali 32 godine, možemo još 6 meseci.

• Kako izleda ta saradnja sa našim firmama, čiju robu izvozite, pričajte nam o tome?

- Desila se glupa situacija sa čipsarom. Preuzeta je, a tada im nije padalo na um da izvoze čips u Ameriku. Ja sam to uradio. Dogodio se nesporazum, potpisan je ugovor o prevozu sa drugom firmom, a verovalo se da se potpisuje sa mojom. Niko ugovor nije čitao. Posao je otišao tako.

Iznervirao sam se jer sam hteo da kupim celu liniju čipsa. Uz njega ide sve, plazma, krem, kisela voda.

• Šta još izvozite?

- Ajvar, manastirska voda Tronoša, nju sam na primer, izvozio muslimanskim prodavnicama. Radim sa poznatim kompanijama, Pionir, Knjaz Miloš, Metalac, Svislajn, Dr Etker, ali i malim proizvođačima....

• Koji je konkretno vaš posao u tome?

- Platim njima desetak dana za robu pre utovara. Pa čekam da dođe roba u SAD. Plaćam praktično dva i po meseca unapred.

• A marže?

- Sada već ulazite u džep (smeh)

• Imate li konkurenciju?

- Mislim da ne. Mada, u početku, pojedine naše kompanije su me prihvatile sa rezervom, pitali su se da li im je potreban još jedan distrubuter u Americi, a sad im ja tu robu prodam najbrže, a tamo je se ona prodaje skuplje nego ovde.

Deo kancelarije u Čačku/Foto: Privatna arhiva

• Prevozite samo robu iz Srbije?

- Da, ali tamo Srbin ne kupuje samo srpsku robu, već i svu sa tržišta Balkana. Zasad je samo hrana, krenuću i sa pićem, korak po korak.

• Kakva je saradnja sa institucijama ovde?

- Saradnja je odlična. Možda i najbolja koju sam video. Sa Američkom privrednom komorom posebno. Rekao bih da je ta komora ovde Amerika. Pomažu oko svega, sada i oko izvoza mesa, odnosno mesnih prerađevina. Konkretno oko tog budućeg posla, uključili su se, proguraćemo prvo velike proizvođače, a ja hoću da budem jedini njihov legalni predstavnik, i biću bez konkurencije.

Vrata Srbiji su širom otvorena za Ameriku i njenu robu. To je prednost, što je i sam ministar Nedimović pomenuo, Srbija je sačuvala proizvodnju hrane tokom korone, što je veoma značajno.

• Kako je korona uticala na vaše poslovanje?

- Pale su cene, drastično. Gorivo utiče oko 30, 40 odsto u ceni prevoza, a kako je palo oko 60 odsto, pale su ture za oko 20 odsto. Ne možemo da govorimo o tačnoj zaradi precizno, ali bih istakao da se u Americi na zaradu drugačije i gleda. Ceni se i rad po satu, i učinak radnika, na njegov mesečni rad.

Često, naši ljudi se žale, požele zaradu u kratkom roku, a imate na primer, Amerikanaca koji voze kamione ceo život i ne žale se.

Sašina supruga i sinovi/Foto: Privatna arhiva

• Kako funkcioniše logistika, posebno sada u vreme korone?

- Naša industrija je među retkim koja je nastavila normalno da radi. Što se tiče samog tržišta i skladištenja robe, sve je unapred dogovoreno. Moje je da vratim kamion što pre. A imamo sve od skladišta i magacina.

Tamošnje tržište je specifično, morate da održavate veze i kad nema zarade. Kad pogode vožnju, naši dispečeri odmah obaveštavaju vozače, s kojima su u stalnoj vezi, da preuzmu robu. Obično je u kamionu po jedan.

Dok sam ovde boravio, dok je trajalo vanredno stanje, nisam dana izgubio što se posla tiče. Praktično smo radili po ceo dan.

• Troškovi su inače ogromni?

- I troškovi i briga. Imate 2.000 guma koje se okreću. 120 kamiona, svaki ima 18 guma, i prelazi milju na sat, a to je 120 milja puta 18 guma...Računajte.

Upravo zato srećom nije bilo velikih nesreća, jer se ljudi obučavaju, vodi se računa da ne voze mladi, neiskusni.

• Delegirali ste posao? Je l to bilo teško?

- Ranije svaki kvar, svaka popravka, zvoni telefon. Spavanja nije bilo. Sad je mnogo manje. Naučio sam da sačekam, da odmorim, odspavam i obavim razgovor. Nekada se ispostavi da je pola posla već završeno posle.

• Ulažete i naš sport. Bili ste blizu preuzimanja FK Sloboda iz Užica, dok ste danas jedan od sponzora KK Sloboda - šta se tu desilo tačno?

- Nemam ništa sa fudbalskim klubom. Istina, nuđeno mi je da kupim FK i tom prilikom mi je rečeno da košta 170.000, odnosno toliko su dugovi prema restoranu, igračima, prevozu, porezi...Rekao sam u redu. Skupila se ekipa i onda se odjednom pojavi novi dug koji više nije toliki nego 370.000 evra, što je već bilo previše.

Dodatno, u nekom trenutku, pojavila se cifra od 870.000. Katastrofa. Svu tu priču međutim, prati KK klub, koji je stalno u senci fudbalskog kluba. Dobio sam poziv: "Ti voliš košarku, nama treba tri miliona dinara da izguramo".

Prvaci Kupa Srbije/Foto: Privatna arhiva

Pitao sam ih da li mogu da izađu, da ne budu B liga, obećali su da mogu. Dogovoreno je potom sve. Nisu razočarali, nisu ispali, već su ušli u veću ligu.

Doveo sam kasnije dva Afroamerikanca. Sledeće godine i Rašu Radovanović. Napravilo smo ekipu koja igra ABA 2 ligu, iza Borca, a Borac je dva i po puta skuplji od nas.

• Šta se desilo sa fudbalskom akademijom koja se pominjala u medijima?

- Ništa, to je sve palo u vodu. Ali pravimo Akademiju Košarke, tj, za kadete. To je škola za anonimnu decu, ne "mamine i tatine sinove", svi imaju istu šansu. Kada imate juniore i odakle da napravite tim, ne morate da kupujete skupe igrače.

• Dakle, nastavljate da ulažete u KK klub?

Da. Ostajem, pravimo evropski klub.

• Nećete se baviti fudbalom?

- Nikako.

Saša sa Rašom Radovanovićem/Foto: Privatna arhiva

• Pomagali ste dosta našim ljudima da se snađu u SAD i zaposle. Koliko je takvih, da li znate broj?

- Ne manje od 1.000. Jedan od njih je momak koji me sreo na trajektu na Jadranu i pitao me da li mogu da mu pomognem. Bila je tada moja prijateljica sa nama. Kasnije, došla je u SAD, i videla ga, pita me ko je taj dečko, poznat joj je. Odgovorio sam "to je onaj momak sa trajekta". Naravno, uvek će biti i onih koji to ne znaju da cene.

• Poznati se i kao filantrop, mogu li građani odavde još da računaju na vas?

- Uvek. Što se kaže "sve što ne moram u kuću, mogu u crkvu".

• Dolaze li ljudi iz Čikaga da ulažu ovde, pričate li sa njima o tome?

- Da. Dolaze, sada lakše nego ranije. Dobijaju povoljnije uslove.

• Širite posao, na online? Nešto poput "amazona za kamione"?

- Moj Amazon kada bude proradio, neće imati želju ni potrebu niko da ustaje i da kupi robu koju uvezem. Jeste počelo sve kao hobi, jer sam i ja to želeo. Sada tako keks iz Srbije ide na svakih mesec dana, da bude što svežiji, manja je cena, ali dobro.

• Planirate i novi biznis da pokrenete u rodnom kraju, i neće imati veze sa kamionima?

- Imam već u planu. Takođe, ponudiću Amerikancima da im ja radim posao odavde, odnosno radnici iz Srbije. Time će se otvoriti dodatna radna mesta  u Srbiji, a njima nije skupo. Za tu namenu imam oko 300 kvadrata spremno. Reč je o poslu koji se tiče bezbednosti, i biće ponuđen i privatnim i pravnim licima.

• Šta vam predlažu ljudi odavde, kakve poslove vam nude?

- Bizarne. Nekada se smejem. Poslednji u nizu je da kupim rudnik zlata. Smešno mi je i da čitam te poruke

• Šta je američki san? I gde je ta granica kada je dosta?

- Američki ili srpsko-američki? Američki je možda i posle svega "more" (više), a srpski opstati, održati se. Ipak, penzija je penzija.

• Čime da se bave ljudi koji žele da odu u SAD? Koji je vaš savet?

- Zavisi šta ponesu iz Srbije. Koliko znanja engleskog. Zatim, neko predznanje, osnova. Mehanika, bar za ovaj posao. Želja. Nije teško snaći se u Americi, bitno je imati cilj. Dođete, uđete u tok, a treba vam i malo sreće.

Razlika je što neko dođe i samo želi da nađe posao. Neko želi da napravi biznis.

• Da li biste se vratili u Srbiju?

- Ja sam pola Amerikanac, pola Srbin. Sve najbolje što sam naučio u Americi sam primio i primenio, i sve najbolje što sam poneo iz Srbije sam zadržao. Posle 20 godina vidite šta je dobro tamo, šta ovde kada je o poslu reč. Što se tiče života, socijalnog života u početku nema...

Nema kluba u koji nisam ušao, plaže na kojoj nisam bio, međutim, kada odem u Boku Kotorsku, lepše mi je nego na Havajima. Slađe mi je da dođem u Srbiju i pojedem stišnjenu šunku nego sve što imam tamo da nađem.

Sašini sinovi i prvi kamion/Foto: Privatna arhiva

• Deca, vraćaju li se momci?

- I otac je imao kamion, i ja. Deca međutim žele da budu piloti. Porez na kuću u Americi je 12.000 dolara, ovde 200 dolara... Imaju već devojke ovde, mislim da se vraćaju.

• Šta ćete vi povodom toga da radite?

- Ostvario sam se kao Amerikanac srpskog porekla u Americi, sve ću od sebe dati da mi se sinovi ostvare kao Srbi američkog porekla u Srbiji.

Nastaviće se...

(Vesna Bjelić/v.bjelic@telegraf.rs)