Umesto zlata i olova, Srbi i Albanci rudare kriptovalute

Foto: Pixabay

Početkom 2018. milioni digitalnih satova širom Evrope počeli su da kasne. Na početku je mali broj ljudi primetio male prekide u napajanju koje su doveli do toga da budilnici i časovnici na pećnicama, koji rade na frekvenciji električne struje, počnu da kasne. Tri minuta su izgubljena u januaru, dodatna tri u februaru. U martu je Evropska mreža operatora prenosnih sistema električne energije iz Brisela uputila izvinjenje. Ko god je uzrokovao neviđenu nestašicu struje „mora prestati sa tim“ – ali dok se to ne uradi, trideset šest zemalja priključenih na zajedničku evropsku električnu mrežu dobilo je zadatak da ubrza svoje frekvencije napona kako bi se ubrzao i rad satova na kontinentu.

Evropske vlasti ubrzo su nestabilnost snabdevanja strujom povezale sa Severom Kosova. Zvaničnici kosovske kompanije za distribuciju i snabdevanje električnom energijom u Prištini,  rekli su mi da region sada zahteva 20 odsto više energije nego što je to bio slučaj pre pet godina. Konačno je postalo jasno i zašto je to tako: širom rejona, od dotrajalih stambenih blokova u Mitrovici pa sve do podruma u planinskim selima, bitcoin i ethereum oprema za rudarenje radila je punom parom, podstičući tako sivu ekonomiju proizvodnje kriptovaluta.

Na bilo kom drugom mestu u Evropi takve aktivnosti teško bi mogle da budu profitabilne; trošak električne energije to zabranjuje. Na Severu Kosova, međutim, kripto-rudarenje je praktično isto kao i štampanje novca bez pokrića. Region je anomičan – ne samo unutar zemlje, već širom Evrope – zbog činjenice da njegovi stanovnici ne plaćaju struju. Meštani ne plaćaju gotovo nijednu javnu uslugu.

Na početku proizvodnje kriptovaluta na severu Kosova, njeni korisnici su bili isključivo kosovski Srbi. Za stanovništvo koje se bori sa masovnom nezaposlenošću i prosečnim platama od četiri stotine evra, ovo se pokazalo kao relativno lak izvor prihoda. Neke od operacija su prilično sofisticirane: prošlog maja u Mitrovici sam sreo profesora matematike iz srednje škole koji je u podrumu kafića postavio dve stotine sistema za rudarenje kao i najnapredniji sistem hlađenja – sve zajedno koštalo je sto hiljada evra i u jednom trenutku donosilo zaradu od petsto evra dnevno. Drugi su više improvizovali – u pograničnom gradu Zubin Potok, grupa penzionera rekla mi je da su zajedno sakupili tri hiljade evra za opremu za rudarenje sa kojom su u to vreme povratili investirani novac u roku od pola godine. Mnogi kripto preduzetnici su tinejdžeri, koji imaju dosta slobodnog vremena budući da je nezaposlenost mladih na Severu Kosova veća od 50 odsto.

Ali albanski političari u Prištini ubrzo su prozreli prevaru sa kriptovalutama na Severu Kosova. Malo ko je takvoj prilici mogao da se odupre. Krajem 2016. godine, političari su se takođe su se upustili u rudarski posao, kupujući stotine sistema za rudarenje kriptovaluta severno od reke Ibar i unovčavajući ih na štetu samih poreskih obveznika, a koje na svim izborima okreću upravo protiv bezakonja i parazitskog severa. Danas se severno od Ibra preko dve trećine farmi valuta nalazi u vlasništvu Albanaca, ili mi barem tako kaže Veton Brahimi, preduzetnik koji je otvorio jedan od prvih kosovskih bitcoin bankomata u Prištini. Nakon decenija sukoba, sve što je bilo potrebno da srpski i albanski političari konačno ostave po strani svoje stare zamerke – bila je mogućnost da se obogate.

Foto: Shutterstock

Minolovac

Ironija toga da je Sever Kosova postao kamenolom za kriptovalute jeste to što je on hiljadama godina za Evropu bio poznat po stvarnom rudarstvu. Do današnjeg dana, skriveno ispod njegovih uspavanih sela i šumovitih brežuljaka, bogatstvo vredno više milijardi dolara čeka na eksploataciju: region sadrži najveća preostala ležišta olova i cinka u Evropi, pored sedamnaest milijardi tona uglja i ogromne, ali neodređene količine zlata, srebra, nikla i kadmijuma. Četrdesetak rudnika – koji su železnicom povezani sa fabrikama i topionicama koje se nalaze istočno od Mitrovice, u vidu kompleksa kolektivno poznatog kao Trepča – nalaze se među brdima severno od Ibra. Delić Severa Kosova se tako može naći u mecima ispaljenim u obračunima koji su se dogodili na mitrovičkoj  teritoriji, pa sve do čeličnih cevi koje prolaze ispod ulica širom kontinenta.

Prolazeći Balkanom tokom vekova, jedan za drugim talasi stranaca prepoznavali su to bogatstvo i naseljavali ovo područje kako bi ga eksploatisali. Otvor ugašenog vulkana Zvečan okružuju utvrđenja koja su prvo podigli Rimljani, a zatim učvrstili Vizantijci, Srbi, Turci, kopali po okolnim brdima, doduše sa različitim uspehom. Srednjovekovna Mitrovica namamila je inženjere iz Saksonije i trgovce iz Raguze. Železnički koloseci oko grada i dalje odražavaju standard „Select Trust“ kompanije – britanske multinacionalne kompanije koja je 1926. godine, od jugoslovenskog kralja Aleksandra dobila rudarske koncesije u trajanju od devedeset devet godina. Novi upad Nemaca u aprilu 1941, poništio je ta prava – kada su nacisti porobili stanovništvo Mitrovice kako bi ih naterali da proizvode akumulatore za podmornice – profesije kojom je ovladao sam Hajnrih Himler (Heinrich Himmler) – dok je za odbranu Trepče umesto partizana iz okolnih podnožja bio zadužen bataljon belogardejaca.

Rudnici Trepče bili su primer – glavni primer – toga kako će jugoslovenska vizija komunizma biti realizovana na terenu. Tito je brzo nacionalizovao ovaj kompleks, osnivajući radna veća koja su rudarima dodelila akcije Trepče i samoupravljanje u budućem radu kompanije. U naredne tri decenije, partija je centralizovala i diverzifikovala sve više industrijskih aktivnosti na Severu Kosova. Mitrovica je postala radnički grad, kompleks koji nije samo eksploatisao cink i srebro iz zemlje, već ga je direktno pretvarao u proizvode kao što su đubrivo, pribor za jelo i municija. Za stranačke ideologe, Trepča je služila i kao metonimija za preobraćenje Jugoslovena...

(Tekst je odlomak iz članka objavljenog na The Baffler)