Koliko su žene doprinele razvoju Srbije

Foto: Shutterstock

Srpske žene dale su značajan doprinos razvoju srpske države u devetnaestom veku iako nisu mogle da učestvuju u politici i izvršnoj vlasti. Ipak, bile su prisutne u ekonomskom, društvenom i kulturnom životu zemlje već tokom druge vlade kneza Mihaila, kada su se pojavile prve žene, vlasnice trgovačkih radnji. Srbija je bila zemlja bez industrije, pa su trgovci predstavljali poslovnu elitu.

Prve žene trgovci u Beogradu bile su uglavnom Jevrejke. Кako ih je hroničarka Beograda u devetnaestom veku Poleksija D. Dimitrijević – Stošić opisivala, one su u „trgovačkim poslovima pokazale veliku vitalnost, jer su sa puno razumevanja i vrednoće radile i trgovačku mrežu su uspešno razvijale”.

- Кao manufakturni trgovci one su imale ukusa i smisao za lepo, pa su donosile artikle iz oblasti ženske mode iz Pešte i Pariza, a najviše iz Beča. Te žene, trgovci, i to mahom Jevrejke, unoseći lepe, savremene i pune ukusa, manufakturne stvari za žensko odevanje, učinile su mnogo, da zapadnoevropska moda naglo uđe u život srpske žene na početku šezdesetih godina devetnaestog veka i da na taj način u Beogradu počne da potiskuje srpsku narodnu nošnju - opisivala ih je Poleksija u svojoj knjizi „Кljučevi belog grada”.

Sultana Demajo imala je dve radnje, manufakturnu i bakalsku, na Zereku, trgovačkom delu grada koji se nalazio između sadašnjih ulica Tadeuša Кošćuškog, Cara Dušana, Francuske i Vasine. U manufakturnoj prodavala je svilu i najfinije štofove za haljine koje je uvozila iz Beča. Sultana je imala svoju radionicu u kojoj je šila žensko rublje, haljine i bluze. Uspešno je kopirala najnovije modele iz Beča da „razlika nije mogla da se primeti”. Postala je „dvorska krojačica”, pošto je oblačila kneginju Juliju, Tomaniju, suprugu gospodara Jevrema, a kasnije i kraljicu Nataliju. U bakalnici, Sultanija je uvozila najfiniju kolonijalnu robu iz Trsta. Njena radnja bila je prva u kojoj su mogle da se kupe „krupne urme, sočne smokve i čuveno suvo grožđe”. Na Zereku je radila Marija Sason koja je imala sarafsko – špeditersku radnju. Preko njene radnje obavljao se uvoz i izvoz robe. Bila je veoma bogata i uspešna, a posao je razgranala i po drugim gradovima tadašnje Srbije.

U susednom delu Dorćola, na Jaliji, koja je zauzimala prostor između tvrđave, električne centrale, Dunava i današnje Ulice cara Dušana, držala je radnju Sara Mešulam. Sara se nikada nije obogatila jer je beogradskoj sirotinji, ma koje vere bila, davala često robu na veresiju koju nikada nije mogla potpuno da naplati.

- U beogradskoj čaršiji, kao trgovac, uživala je veliko poverenje najvećih trgovaca i esnaflija i oni su joj, kada je, usled velikih veresija trebalo da posrne, iznalazili nove mušterije, samo da ova dobra žena materijalno ne bi bila konačno upropašćena - pisala je Poleksija D. Dimitrijević – Stošić. Sara je umrla u dubokoj starosti ostavivši porodici pristojan imetak umesto bogatstva koje je mogla da stekne. Njan pogreb bio je jedan od najvećih u Beogradu jer su na poslednji počinak došli da je isprate svi, od najbogatijih kojima je bila uzor do sirotinje koju je čitav život pomagala. Rahila Nahmijas, koja je držala veliku manufakturnu radnju poznata je po tome što je lično putovala u Zemun, Pančevo, Beč, Novi Sad, Temišvar i Peštu, kako bi nabavila najbolje proizvode zbog čega je njena radnja na Dorćolu bila nadaleko čuveno mesto na kome je mogla da se kupi roba najboljeg kvaliteta. Osim najfinije odeće i obuće Rahila je bila poznata po tome što je prva prodavala goblene koje je donela u Beograd u kome su se zadržali skoro vek i po posle nje.

Ona je donosila iz Pešte i Beča izrađene goblene i to: „pti poen”, a tako isto i mustre, sa svilenim koncem za one dame koje su se i same bavile izradom goblena. I sama je bila dobra vezilja goblena, pa je o toj vrsti rada davala objašnjenja i mnogim Beograđankama”.

Leposava Ljubisavljević držala je veliku galanterijsku radnju na Terazijskom sokaku. I ona je uvozila garderobu iz Beča ali je bila prva koja je prodavala najfinije artikle iz Venecije kao što su mirišljavi sapuni, fini češljevi za češljanje i ukras u kosi i četke za češljanje. Prva je u Beogradu prodavala ženske bunde, plišane i atlasne, a njen izbor konca za goblene bio je najbolji. Ipak, poznata je po tome što je prva u našem gradu imala cvećaru. Prodavala je bukete sa cvećem koji su postali popularni kao poklon za slave, svadbe, krštenja i posela. Stojanka Milenković držala je dve radnje. Jednu kod Stambol kapije (danas Narodno pozorište), a drugu u Bataldžamijskom sokaku (danas Dečanska ulica). U Stojankinoj radnji prodavao se „zejtin najboljeg kvaliteta, žuti i beli šećer na glave, čuvene suve šljive sa Zlatibora, najfinije bonbone koje je ona lično, preko trgovinskih agenata, naručivala u Trstu, zatim carigradski ratluk filovan orasima i fistikom (bademom). Radnja je bila poznata po Makedoncu Sotiraću koji je na ulici ispod trema na njenom zejtinu mesio, razvlačio i pržio mekike, najpoznatije u gradu. Te mekike su se jele „od dvora do sirotinjskih kućica”. Pomagali su mu šegrti Pote i Goce kojima je posle smrti ostavio zanat.

Zato, kada Srbija dobija „žensku vladu”, u kojoj će osim premijerke skoro polovina ministara biti žene, setimo se uloge koje su one imale u ekonomskom i društvenom razvoju Srbije. Ne zaboravimo da je Srpska vojska bila prva armija u Evropi koja je još početkom dvadesetog veka ženama dodeljivala oficirske činove, kao i da su srpske žene stekle pravo glasa 1945. godine, 26 godina pre žena u Švajcarskoj i 29 godina pre portugalskih žena.

(Autor Goran Vesić)