Veliko pitanje na Jadranu: Postoje li privatne plaže i mogu li vas naterati da uzmete ležaljku

Foto: Tanjug/AP/Darko Bandić

Siniša Orlić, iz Uprave sigurnosti plovidbe u Ministarstvu mora i infrastrukture govorio je postoje li u Hrvatskoj privatne plaže.

- Privatne plaže ne postoje. Ako se mogu referirati na slučaj Drvenik Veliki, to nije izolovan slučaj. Često se privatni iznajmljivači reklamiraju da imaju privatne plaže, često se događaju i fizički obračuni zbog postavljanja ležaljki. U slučaju Drvenik Veliki, osim narušavanja javnog reda i mira radi se i o sumnji u počinjenje prekršaja iz članka 114. Zakona o pomorskom dobru i morskim lukama za privredno korišćenje pomorskog dobra bez koncesije.

Da bismo shvatili otprilike što je pomorsko dobro i njegov status, moramo znati definiciju pomorskog dobra u Zakonu, a to su unutrašnje morske vode, terirorijalne vode, njihovo dno, podzemlje i deo kopna koji je po svojoj prirodi namenjen opštoj upotrebi ili je proglašen tako, tu spada morska obala, sprudovi i tako dalje. Na pomorsko dobro ne postoji pravo vlasništva, ni država nije vlasnik, samo time upravlja, objasnio je.

Još jednom je naglasio da privatne plaže ne postoje, ali da se može ograničiti korišćenje pomorskog dobra temljem koncesije. “Ali i u tom slučaju mora takvo isključenje ili ograničenje opšte uporabe biti predviđeno odlukom o davanju koncesije”, objašnjava.

Šta je s pravilom da se 6 metara od mora ništa ne može privatizovati, a koje se poslednjih dana spominje?

- Zakon o pomorskom dobru kaže da je pomorsko dobro najmanje 6 metara od crte sredine viših ili visokih voda, ali može biti i šire, na primer deo kopna koji po svojoj prirodi služi korišćenju mora, a može biti i uže ako imamo recimo neki put ili zidine. Koliko je točno pomorsko dobro posebno se određuje za svaki slučaj. Ovih 6 metara se generalno uzima, ali postoje izuzeci - rekao je.

Rekao je i kako su koncesije izrazito retke, a posebno one koje izuzimaju javnost.

- To je moguće. Recimo, ako je hotel uz obalu on može zatražiti koncesiju na taj deo pomorskog dobra i županija to može odobriti ili ne. Teoretski je moguće, ali ti slučajevi su izuzetno retki, a sve što je sumnjivo građanima može se proveriti u registru koncesija gde su sve popisane - kaže i dodaje kako informacije o bilo kojoj koncesiji moraju biti objavljene u registru.

“Niko vam ne može braniti da legnete na peškir”

Govorio je i o sukobima oko ležaljki, odnosno sukobima do kojih dolazi kada neko odbije da iznajmi ležaljku na plaži.

- To je tzv. koncesijsko odobrenje. Koncesije se daju kod većih infrastrukturnih projekta i one idu od 5 do 99 godina, a daje ih Županijska skupština i Vlada uz odobrenje Sabora. Koncesijska odobrenja su odobrenja koja se daju za obavljanje delatnosti na pomorskom dobru, tu se pre svega misli na iznajmljivanje ležaljki i prodaju pića.

Kod koncesijskog odobrenja je bitno da ne isključuje niti ograničava opđtu upotrebu pomorskog dobra. Ako na nekoj plaži postoji koncesijsko odobrenje za iznajmljivanje ležaljki niko vam ne može braniti da vi legnete na ručnik. Ako postoji kiosk s pićima niko vam ne može reći da ne smete poneti svoje piće”, objašnjava.

Dodaje i kako svatko može zatražiti kocesiju, ali da se one izdaju vrlo retko i to najčešće velikim hotelima.

(Telegraf Biznis)