Tito kao turista

Doživotni predsednik SFRJ je tokom svog mandata obišao preko 70 zemalja, a njegove diplomatske posete su mu uveliko omogućavale da se ponaša i kao turista. Tito je u stranim zemljama imao pristup sadržajima koji su dostupni samo malom broju privilegovanih, ali je istovremeno umeo da „spontano“ zaigra sa narodom po selima i da se satima rukuje sa običnim ljudima. Cela armija saradnika je za njega pisala posebne vodiče o istoriji, kulturi, politici i ekonomiji zemalja koje je posećivao, uključujući poverljive informacije i „škakljiva“ pitanja.

Gugl nije postojao u vreme Josipa Broza Tita, da bi mogao da izmeri koliko puta je doživotni predsednik SFRJ obišao planetu. Zajednička država nije preživela, ali su preživeli arhivi, prema kojima je „najveći sin naših naroda i narodnosti“ tokom 169 državničkih poseta boravio u preko 70 zemalja i susreo se sa više od 350 predsednika država i vlada.

Nesvrstane zemlje su činile više od polovine država koje je Tito obišao, ali je kao socijalistički predsednik u jeku Hladnog rata posećivao i mnoge zapadne lidere. Tito je bio u Egiptu sedamnaest puta, Sovjetskom Savezu trinaest puta, Rumuniju je posetio jedanaest puta, u Indiji i Alžiru je bio pet puta, u Etiopiji, Siriji, SAD i Mađarskoj četiri puta, u Velikoj Britaniji je bio tri puta, a u Francuskoj, Zapadnoj Nemačkoj, Austriji, Zambiji i Šri Lanki dva puta.

„Nema nijednog svetskog lidera, niti ga je bilo u ovom veku, koji je u svojstvu šefa države ili partije lično sreo i poznavao veći broj svetskih ličnosti od jugoslovenskog predsednika Tita“, tvrdio je slovenački pisac Ivan Bratko u svojoj knjizi „Titovi putevi mira“.

Josip Broz je pored uspostavljanja političkih kontakata, u stranim zemljama obilazio brojna preduzeća, hidroelektrane, brodogradilišta, poljoprivredne organizacije, bolnice, univerzitete, vojne komplekse, spomen groblja žrtvama u Drugom svetskom ratu… Iako je putovao u svojstvu državnika, sadržaji njegovih poseta su mu uveliko omogućavali da se ponaša i kao turista, navodi antropolog Marija Krstić. Analizirajući mnoštvo dokumenata o Titovim državničkim posetama stranim zemljama, Krstić ocenjuje da je upravo ovaj, turistički aspekt Titovih putovanja bio i najparadoksalniji.

Prikriveni aristokrata

Kao čovek skromnog porekla, kako je sam o sebi govorio, komunista i predsednik socijalističke države u kojoj je stanovništvo letovalo u radničkim odmaralištima, Tito je tokom svojih poseta uživao takve povlastice da bi se komotno moglo reći da je putovao kao prikriveni aristrokrata, zaključuje Krstić. Jugoslovenski predsednik je odsedao na najluksuznijim mestima, imao je ekskluzivan pristup najznačajnijim kulturnim institucijama, čuvenim arheološkim iskopinama, remek delima svetske umetnosti, u njegovu čast su se priređivale večere i zabave na najvišem nivou… Ukratko, imao je pristup sadržajima koji su dostupni samo malom broju privilegovanih.

Tito i njegova supruga Jovanka noćivali su u predsedničkim rezidencijama i palatama širom sveta, a Broz se žalio i kako radi državničkih poslova prilikom posete sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku, mora da provede neko vreme i u čuvenom letovalištu Akapulko u Meksiku. Mada nekadašnja SFRJ nije gajila takvo „čelično prijateljstvo“ sa Kinom kao što to čini sadašnja Srbija, jugoslovenski predsednik je u Pekingu ugošćen carskom večerom.

Večeri je prisustvovalo četiri hiljade zvanica, a Tito je među brojnim specijalitetima mogao da čalabrcne i sledeće: crna jaja iz peska stara deset godina, sos od planinskih lekovitih trava, deset vrsta kineskih pečuraka dinstanih na pirinču, pileću salatu u lubenici, supu od repa i peraja morskog psa sa morskim algama. Na stolu su bili i sos od gloginja, patka na pekinški način, kineski kupus, morske školjke, gulaš od sitne divljači, knedle od pirinča, riba u medu… Ne može se reći da su u komunističkim zemljama baš svi gladovali.

Tito na 101 način

Tito i njegovi saradnici su uživali u razgledanju gradova, posećivali su muzeje i važnije istorijsko-kulturne spomenike, pozorišne, baletske i operske predstave, kuće poznatih umetnika, naučnika i drugih znamenitih ličnosti, a radi upoznavanja nacionalne kulture, predsednik SFRJ je prisustvovao i koridi u Meksiku, specijalno organizovanoj u njegovu čast. Razgledao je zamkove i tvrđave, ostatke drevnih civilizacija poput majanskog i kmerskog carstva, obišao je Tadž Mahal, Viktorijine vodopade, antički Efes, Kineski zid… Malo šta od najvećih atrakcija koje su i danas u vrhu top liste turističkih poseta je promaklo nekadašnjem mašinbravaru.

A nisu mu umakle ni razne životinje. Tito je bio pasionirani lovac, pa je koristio svaku priliku da posle zvaničnih prijema ode u lov. U Indiji je sa domaćinima lovio tigrove, u Mongoliji, u pustinji Gobi lovio je muflone, a u Keniji nije propustio da ode u safari i usput ulovi ponešto divljači.

Podjednako prilježno je odlazio u tropske savane i brojna sela. U Alžiru, u saharskoj oazi, Tito je prisustvovao priredbi o beduinskim običajima, dok je u Burmi gledao tradicionalnu trku čamaca, priređenu u njegovu čast. Broz je bio majstor u zavođenju običnih ljudi jer je, kad je to bilo potrebno, umeo vrlo uverljivo da se predstavi kao čovek iz naroda. Tako je na Kubi zaigrao sa narodom sambu, a u Meksiku je stavio na glavu sombrero i pridružio se tradicionalnom plesu.

Tita su u nesvrstanim zemljama dočekivale gomile sveta, jer ga je tamošnji narod doživljavao kao državnika koji se bori za „malog“ čoveka i za pravdu u svetu. Krstić navodi da je Tita u Kazablanki dočekala tolika kolona ljudi, da je sat i po vremena stajao u automobilu pozdravljajući se. „Ruka mi se već bila ukočila“, požalio se nakon toga svojim saradnicima.

Ipak, Broz se možda najviše ponašao kao tipični turista kada je fotografisao. Gajio je iskrenu strast prema fotografiji i nosio je svoj fotoaparat na sva putovanja. Prilikom boravaka u DR Nemačkoj, domaćini su ga poveli na vožnju luksuznim brodom. Umesto da pozira fotoreporterima i televizijskim snimateljima, jugoslovenski predsednik im se pridružio, pokušavajući da uhvati najbolje uglove za fotografisanje okoline. Svedoci navode da je neprekidno trčao gore-dole i da je bio toliko uzbuđen, da je privremeno zaboravio da je u državnoj poseti.

Vodiči za jednog čoveka

Bez obzira na izlive spontanosti kojima je trebalo šarmirati narod, Josip Broz se veoma ozbiljno pripremao za svoja putovanja. Cela armija saradnika je za njega pisala posebne vodiče o istoriji, kulturi, politici i ekonomiji zemalja koje je posećivao. Ti vodiči su bili prepuni različitih informacija o zemlji i njenim visokim zvaničnicima, uključujući i valjane odgovore na moguća „škakljiva“ pitanja u razgovorima sa političkim partnerima.

Ovakvi vodiči, samo za jednog čoveka, sadržali su poverljive informacije, proverene podatke, analize, procene, političke stavove i zaključke kakvo je raspoloženje prema Jugoslaviji u konkretnoj zemlji. Recimo, u okviru strogo poverljivog materijala o Indiji iz novembra 1954. godine, nalazi se dokument u kojem su detaljno opisani istorijski razvitak indijske države, geografija, naseljenost, rasna, verska i socijalna struktura stanovništva. Prikazani su privredna struktura i politika, spoljna trgovina, petogodišnji plan i finansijska situacija, društveno, religijsko i državno uređenje, političke partije, radnički pokret i sindikati, obrazovanje. Analizirani su vojna moć i međunarodni položaj Indije, odnosi sa susednim zemljama, sa velikim silama i ostalim državama, odnos Indije prema Jugoslaviji i međusobna politička i ekonomska saradnja.

Podatke za vodiče prikupljali su različiti državni resori i službe, partijski forumi, naučni instituti, a konačnu formu im je davalo Ministarstvo inostranih poslova. Kao izvori informacija korišćene su ekonomske statistike i budžetski bilansi, politički govori, pravna akta, međunarodni ugovori, naučna literatura, izvori „specijalnih“ službi i vojnih struktura, agencijske i druge medijske vesti, pa čak i informacije kojima je raspolagala crkva.

(Magazin Bizinis i finansije/Zorica Žarković)