“Ima posla ko hoće da radi”

Ilustracija: Telegraf/Miloš Nadaždin/Shutterstock

Na ovim prostorima je odavno uobičajena izreka ,,ima posla ko hoće da radi'', koja narodski odražava specifičan mentalitet i pristup prema profesionalnom angažovanju. Vrlo često se ova fraza koristi u sarkastičnom smislu za opise videa i meme-ova na socijalnim mrežama koji prikazuju, naizgled banalne poslove, na primer profesionalni gost na venčanju, grljenje pandi, čuvari mesta u redu i slično. Za ove poslove, verovali ili ne, itekako ima ponude i potražnje na nekim tržištima.

Međutim, kada su u pitanju tradicionalni zanati, koji polako izumiru u Srbiji, poput časovničara, tašnera, obućara, izrade nakita, obrađivanja kože i drugih, ova izreka baš i ne važi. Jer iako posla ima, sve je manje onih koji žele i umeju da rade te poslove.

Na tu temu iznenadila me je informacija da se na smer galanterista kože u Beogradu ove godine nije upisao nijedan kandidat. Konkurisala su samo tri učenika, ali su i oni preusmereni na druge profile, jer njihov broj nije bio dovoljan za formiranje odeljenja tašnera u Tehničkoj školi za dizajn kože.

Teme za vas

Ovo je već četvrta godina u kojoj ne uspevaju da upišu minimalan broj od 15 učenika da bi nastava na tom smeru mogla da se realizuje.

Izumiranje zanata je ogroman i sve brže rastući problem ne samo u Srbiji, već i globalno. Prema podacima UNESCO-a, čak 60% tradicionalnih zanata širom sveta je ugašeno u poslednjih 100 godina! U Srbiji je nestalo preko 300 različitih zanata u istom periodu, uključujući majstore za izradu tradicionalnih nošnji, opanaka, nakita, grnčarije i drugih predmeta.

Zamislite da odjednom nestane 300 različitih proizvoda i usluga koje smo nekada smatrali uobičajenim. Konkretno, broj zanatlija u Srbiji se prema statistici smanjio za oko 40% u poslednjih 10 godina. Danas se procenjuje da u Srbiji ima manje od 15.000 aktivnih zanatskih radnji, dok ih je pre 20 godina bilo preko 25.000.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, vrednost proizvodnje zanatskih proizvoda u 2000. godini iznosila je oko 320 miliona evra dok je u 2019. godini, poslednjoj godini za koju postoje zvanični podaci, vrednost proizvodnje zanatskih proizvoda u Srbiji bila je oko 270 miliona evra.

Ako se ovakav trend nastavi, uskoro neće imati više ni ko da nam popravi sat, napravi dodatnu rupu na kaišu ako se ugojimo ili da zakrpi omiljenu štiklu. Ovaj problem ćemo danas rešiti tako što stare stvari zaturimo ili bacimo i odlučimo se da kupimo nove. Potrošačko društvo nas uči da je sve zamenljivo i da nema razloga popravljati i čuvati stare stvari.

Glavni razlozi za ovakvo ubrzano izumiranje tradicionalnih zanata su višestruki. Sa jedne strane, postoji percepcija da su zanati prevaziđeni, da je to zanimanje prošlosti i da ne mogu doneti dovoljno profita.

Međutim, to nije tačno jer i dalje postoji rastuća globalna potražnja za autentičnim, ručno rađenim predmetima.

Takođe, u doba globalizacije i masovne proizvodnje sve više se ceni i vrednuje jedinstvenost i originalnost koju mogu ponuditi tradicionalni zanati. I pored dominacije velikih komercijalnih brendova čiji se proizvodi masovno repliciraju, ljudi i dalje teže da pronađu i poseduju nešto drugačije i autentično.

Zanatski predmeti pružaju upravo tu vrstu jedinstvenosti koja nedostaje u društvu u kome svi ličimo jedni na druge i nosimo iste komade odeće i obuće. Tradicionalni zanati omogućavaju da se stil i ukus izraze na originalan način.

Sa druge strane, veliki problem je što sve manje mladih želi da nastavi porodične zanatske tradicije, koje se često prenose generacijama unutar istih porodica. Razlog za to je što moderne industrije poput IT sektora privlače mlade obećanjem visokih zarada i prestižnih poslova.

Iako se na radiju i televiziji neprestano čuju najave o talasu otpuštanja u IT sektoru, odmah nakon toga kreće reklama za još jednu novu IT akademiju koja garantuje posao i blistavu budućnost svakom polazniku nakon završenih skupih kurseva. Privlačne marketinške kampanje i dalje mame mlade u IT industriju iako je perspektiva sve neizvesnija. Pod uticajem ovih faktora mladi sve ređe biraju da nastave tradiciju svojih predaka.

Mediji svakodnevno plasiraju vesti o neverovatnom tehnološkom progresu i razvoju veštačke inteligencije, pa je samim tim i logično što se tradicionalni zanati sve više zanemaruju i zaboravljaju.

Za to vreme, retko ko pominje zlatarski, torbarski ili obućarski zanat kao dobru priliku za zaradu i očuvanje tradicije. Iako smo zasuti pričama o veštačkoj inteligenciji i svetloj budućnosti digitalizacije, ne sme se zanemariti važnost balansa u privredi. Tradicionalni zanati i dalje imaju svoju neprocenjivu vrednost i lepotu.

Umesto da izumiru, oni bi sa malo promocije i podrške mogli ponovo da zasjaju kao poželjna i unosna profesija. U ovakvom okruženju neophodno je promovisati i podstaći svest i želju mladih da zanate modernizuju i prilagode novom dobu, ali zadrže suštinu  kvalitet ručnog rada, odnosno da spoje tradicionalno i moderno.

Ovo ne znači da sada masu mladih treba usmeriti u zanatstvo, naprotiv. Umesto masovnog usmeravanja mladih ka određenim zanimanjima, potrebno je negovati razvoj individualnih talenata i veština u skladu sa realnim potrebama tržišta rada. Jer kada svi hrle ka istom cilju, tržište postaje prezasićeno, a kvalitet kadrova opada, što je ovakvim pristupom upravo postao slučaj u IT industriji. Obrazovanje treba da neguje kreativnost i inovativnost, a ne da štampa kalupe.

Zanati su mnogo više od običnog zanimanja - oni predstavljaju suštinski deo naše kulture, tradicije i identiteta. Njihov nestanak značio bi da smo izgubili deo sebe i svojih korena. Očuvanje ovih zanimanja su ključni i za razvoj turizma u Srbiji, jer turisti žele da dožive autentično iskustvo tradicionalnih radionica i proizvoda.

Iako danas zaista ima posla za one koji žele da rade, ovim tempom to neće biti slučaj i za tradicionalne zanate čiji se plamen polako ali sigurno gasi.

Zanati su toliko negativno predstavljeni, zaboravljeni i potcenjeni da je njihov nestanak gotovo izvestan, ukoliko se nešto strukturalno ne promeni u našem društvu, svesti i ekonomiji. Da bismo taj plamen ponovo rasplamsali, neophodna je snažna i sveobuhvatna osvešćenost, promocija i podrška.

Potrebno je menjati ili makar uticati na percepciju o vrednosti tradicionalnih zanata i pružiti im adekvatnu podršku, jer njihov opstanak je od ključnog značaja za očuvanje nacionalnog identiteta i razvoj održive ekonomije.

(Ljiljana Milić, direktor u Egzakta Advisory)