Mariju oblio hladan znoj kad je saznala koliku PENZIJU ima komšija pored nje: "Mislila sam da se šali..."

Marija (67) iz malog slavonskog mesta još uvek ne može da se oporavi od razgovora koji je, kako kaže, "bacio u nesvest više nego avgustovsko sunce". Javila se redakciji portala Dnevno.hr u okviru rubrike "Moja priča", želeći da podeli neobično iskustvo koje ju je zateklo ispred sopstvene kuće.

Naime, s druge strane ulice, pre desetak godina, vratio se njen stari-novi komšija Ivo (72), miran i pristojan čovek koji je, kako meštani znaju, većinu života proveo u Nemačkoj. Znali su da je radio "napolju", da vozi nemački auto i da mu je kuća sređena "kao iz kataloga", ali se niko previše nije raspitivao.

Teme za vas

Sve do nedavno, kada su se Marija i Ivo sreli ispred prodavnice i spontano započeli razgovor - naravno, o cenama.

- Rekla sam mu da mi penzija jedva prelazi 400 evra, a sve poskupljuje - hleb, mleko, lekovi… A on mi onako mirno kaže: "Znam, teško je... ali meni Nemačka šalje 2.000 evra mesečno." Pomislila sam da se šali! - priča Marija.

U prvi mah pomislila je da je pogrešno razumela. Ali Ivo je smireno i bez imalo hvalisanja objasnio da je čitav radni vek radio kao profesionalni vozač u velikoj nemačkoj firmi. Četrdeset godina staža bez prekida, uredno plaćeni doprinosi i dodaci za godine rada - sve to dovelo ga je do penzije koja za većinu penzionera u Hrvatskoj zvuči kao naučna fantastika.

- Nije se žalio, niti se razmetao. Rekao je samo da mu tamo nije bilo lako, ali je znao zašto radi - da bi u starosti imao mir. Vratio se jer voli svoju zemlju, ali kaže da bi s hrvatskom penzijom ovde bio gladan - prenosi Marija.

Gospodin Ivo je samo jedan od hiljada Hrvata koji su decenijama radili u inostranstvu i danas primaju strane penzije, često višestruko veće od domaćih. Prema podacima Hrvatskog zavoda za mirovinsko osiguranje (HZMO), takve penzije, iako potpuno legalne i zarađene, često izazivaju nevericu u mestima gde je prosek penzije jedva iznad 400 evra.

- Drago mi je zbog njega, stvarno. Samo mi je žao što ovde ljudi posle 40 godina rada dobiju taman za lekove i hleb, dok on tamo ima i stan, i ušteđevinu, i mir. Nije život pošten - zaključuje Marija, još uvek potresena razgovorom koji joj, kako kaže, neće skoro izaći iz glave.

(Telegraf Biznis)