Senke prošlosti nad Karakasom: Da li će Venecuela izbeći sudbinu Iraka i Gvatemale nakon američke "pomoći"

Dok se prašina još uvek sleže nad Karakasom, a svet posmatra prve slike Nikolasa Madura pred sudom u Njujorku, postavlja se ključno pitanje: šta čeka ekonomiju Venecuele nakon operacije "Apsolutna odlučnost"? Istorija američkih intervencija radi smene režima nudi dva dijametralno suprotna puta - jedan koji vodi ka realativnom prosperitetu i drugi koji vodi ka institucionalnom kolapsu.

Dosije Venecuela

U ranim jutarnjim časovima u subotu, 3. januara 2026. godine, Vašington je pokrenuo operaciju koja je, po svojoj preciznosti, zasenila sve prethodne u ovom veku. Više od 150 letelica, uključujući nevidljive bombardere i jurišne helikoptere, neutralisalo je protivvazdušnu odbranu Venecuele u roku od nekoliko minuta.

Teme za vas

Glavni cilj, Nikolas Maduro, uhvaćen je u akciji elitne jedinice Delta Force. Optužbe Ministarstva pravde SAD (DOJ) su jasne: narko-terorizam, pranje novca i pretvaranje države u tranzitnu tačku za kartel "Los Soles".

Predsednik Donald Tramp je već u nedelju najavio "Maršalov plan za Venecuelu", ali uz značajnu fusnotu - američku kontrolu nad naftnim poljima i infrastrukturom.

Foto-kolaž: Tanjug/AP, truthsocial.com/@realDonaldTrump

- Mi ćemo voditi zemlju sve dok ne budemo mogli da sprovedemo bezbednu, ispravnu i razumnu tranziciju. Ne želimo da dozvolimo da neko drugi uskoči i da imamo istu situaciju koju smo imali decenijama - izjavio je Tramp.

Nafta, čije rezerve u Venecueli iznose oko 303 milijarde barela, ključna je tačka stabilnosti ali i navodni "pravi" razlog za intervenciju Amerike.

Ako SAD uspeju da vrate gigante poput Chevrona i ExxonMobila punim kapacitetom, Venecuela bi mogla da povrati status najbogatije zemlje Latinske Amerike, ali cena je potpuni gubitak energetske suverenosti u korist američkih interesa.

- Dovešćemo naše veoma velike naftne kompanije, najveće na svetu, koje će ući tamo, potrošiti milijarde dolara, popraviti teško oštećenu infrastrukturu i početi da zarađuju novac za zemlju - rekao je Tramp.

Samo tri dana nakon operacije "Apsolutna odlučnost" još uvek je rano reći šta čeka Venecuelu i njen narod kao i kakve će ekonomske dobiti oni imati od intervencije SAD. Dva scenarija iz prošlosti svakako mogu da posluže kao nauk.

Presedan Paname

Kada se traži najbliža paralela Madurovom hapšenju, oči su uprte u decembar 1989. godine i operaciju "Pravedan cilj".  Tada su SAD srušile generala Manuela Norijegu pod gotovo identičnim optužbama za trgovinu narkoticima. General je konačno pao u ruke američkih snaga istog dana koji je 36 godina kasnije bio sudbonosan i za Nikolasa Madura - 3. januara 1990. godine.

General Manuel Norijega, panamski diktator, posle predaje američkoj vojsci 3. januara 1990. Foto: Wikimedia/U.S. Marshals Service

Nakon američke invazije sa 27.000 vojnika koji su brzo slomili otpor, Panama je inicijalno pretrpela štetu od 2 milijarde dolara.

Međutim, nakon uklanjanja američkih sankcija i povratka Panamskog kanala pod domaću kontrolu 1999. godine, zemlja je doživela "ekonomsko čudo". Sa prosečnim rastom BDP-a od preko 5 odsto u poslednje dve decenije, Panama je danas finansijski centar regiona.

Može se reči da je intervencija u Panami uspela jer je zemlja imala jasnu ekonomsku osnovu i SAD su brzo prepustile upravljanje državom civilnim vlastima.

Opomena Iraka

Nasuprot Panami stoji primer Iraka, koji je bliži Venecueli po zavisnosti od nafte. Operacija "Iračka sloboda" srušila je Sadama Huseina, ali je za sobom ostavila spaljenu zemlju.

Sjedinjene Američke Države su 2003. godine pokrenule invaziju na Irak bez ikakvog održivog plana za "dan posle". Odluka o potpunoj de-baatizaciji (uklanjanju svih članova Sadamove partije iz javne službe) i raspuštanju iračke vojske stvorila je bezbednosni vakuum koji je državu gurnuo u decenije nasilja i građanskog rata. Iako je Sadam Husein uklonjen, cena te promene bila je astronomska: troškovi rata su za SAD premašili 2 triliona dolara, dok je Irak ostao trajno podeljeno društvo.

Vojno prisustvo SAD u Iraku prošlo je kroz tri bolne faze. Prvo "konačno" povlačenje borbenih trupa dogodilo se 2011. godine pod Obaminom administracijom, ali je pojava Islamske države (ISIS) primorala SAD da se vrate 2014. godine. Tek u septembru 2024. godine postignut je novi dogovor o okončanju misije međunarodne koalicije. Prema tom planu, veći deo trupa počeo je da napušta baze u Bagdadu i Anbaru u septembru 2025. godine, dok je potpuni prelazak na "bilateralnu bezbednosnu saradnju" predviđen za kraj 2026. godine.

Foto: Sabah ARAR / AFP / Profimedia

U ekonomskom smislu, Irak je 2026. godine školski primer propale "rentijerske države". Uprkos tome što je proizvodnja nafte porasla na preko 4 miliona barela dnevno, zemlja je više nego ikada zavisna od crnog zlata:

• Zavisnost od nafte: Preko 93 odsto budžetskih prihoda dolazi isključivo od nafte.
• Korupcijska rupa: Procenjuje se da je kroz sistemsku korupciju iz zemlje izvučeno više od 300 milijardi dolara od 2003. godine. Milijarde namenjene obnovi elektro-mreže i vodovoda "nestale" su u složenim mrežama partijskih interesa.
• Fiskalna tempirana bomba: Budžet je opterećen platama i penzijama za više od 7 miliona ljudi, što ekonomisti opisuju kao neodrživo. Sa cenom nafte koja početkom 2026. oscilira oko 65 dolara po barelu, Iraku preti fiskalni deficit od preko 50 milijardi dolara, što bi moglo dovesti do novog talasa socijalnih nemira.

Irak danas, 23 godine nakon invazije, poseduje modernu vojsku na papiru i naftna polja koja rade punom parom, ali njegova infrastruktura je i dalje u poluraspadu, dok građani Bagdada u 2026. godini i dalje imaju svega nekoliko sati struje dnevno.

To je opomena za Venecuelu: uklanjanje "diktatora" je najlakši deo posla; prava tragedija počinje kada nafta postane jedini razlog postojanja države, a korupcija jedini način njenog funkcionisanja.

Ako u Venecueli dođe do otpora lokalnih milicija (Colectivos), zemlja bi mogla da postane "novi Irak" - naftni gigant sa siromašnim i podeljenim stanovništvom.

Grenada i Gvatemala

Intervencija na Grenadi 1983. godine pokazala je da brza akcija u Karibima može dovesti do relativno brze stabilizacije pro-zapadne tržišne ekonomije, ali uz cenu visoke zavisnosti.

Grenada je od 1979. godine bila pod vlašću marksističkog lidera Morisa Bišopa, koji je bio blizak sa Fidelom Kastrom. Međutim, u oktobru 1983. unutar partije je došlo do puča a Bišopa su zbacili i pogubili još radikalniji pro-sovjetski elementi predvođeni Hadsonom Ostinom. SAD su se plašile da će Grenada postati "sovjetska baza" u Karibima koja bi, uz Kubu i Nikaragvu, mogla da blokira vitalne američke pomorske rute.

Najveći vojni razlog za intervenciju je bio ogroman novi aerodrom koji su na ostrvu gradili kubanski inženjeri. SAD su tvrdile da pista duga skoro 3.000 metara nije namenjena turistima, već sovjetskim transportnim avionima koji nose oružje za pobunjenike u Centralnoj Americi i Africi. Regan je ovaj aerodrom video kao direktnu pretnju bezbednosti SAD.

Foto: Pixabay/larsen9236

Nakon što su proterale Kubance i zauzele ostrvo,SAD su same uložile desetine miliona dolara da završe isti taj aerodrom. Shvatili su da je on ključan za ekonomski opstanak ostrva. Umesto sovjetskih migova, na njega su počeli da sleću čarter letovi sa američkim turistima.

Grenada je postala model "uspešne klijentske države". Njen budžet i bezbednost postali su neraskidivo vezani za Vašington. Iako je životni standard skočio, zemlja je ostala ranjiva - svaki put kada bi se smanjila američka pomoć ili broj turista, ekonomija bi upala u krizu.

S druge strane, operacija "PBSUCCESS"  u Gvatemali, 1954. godine kojom je srušen predsednik Jakob Arbenz, direktno je bila motivisana zaštitom United Fruit Company (danas poznate kao Chiquita Brands International). Arbenz je želeo da podeli neobrađenu zemlju siromašnim seljacima, ali je intervencija to zaustavila i vratila zemlju korporacijama.

Nova vlast Karlosa Kastilja Armasa, kojeg je postavila CIA, odmah je prekinula agrarne reforme prethodnika i uvela zemlju u 36-godišnji građanski rat. Ekonomija je ostala zarobljena u feudalnim odnosima izvoza voća, što je Gvatemalu decenijama držalo na dnu lestvice razvijenosti.

Gvatemala i u 2026. godini ima jednu od najnepravednijih raspodela zemljišta na svetu. Manje od 2 odsto vlasnika kontroliše skoro 70 odsto obradive zemlje. Najplodnija područja su i dalje rezervisana za izvozne kulture poput banana, šećerne trske i kafe, dok autohtono stanovništvo obrađuje posne parcele na planinskim padinama.

Uzgoj kukuruza u Gvatmali... Foto: - / Eye Ubiquitous / Profimedia

Ekonomska pupčana vrpca sa SAD 

Gvatemala danas ne zavisi od SAD samo kroz izvoz voća, već kroz mnogo složeniju mrežu:

• Doznake (Remittances) kao spasilačka mreža: U 2025. godini, doznake od gvatemalske dijaspore u SAD dostigle su istorijski rekord od preko 25 milijardi dolara. Ovaj novac čini skoro 20 odsto BDP-a Gvatemale. Bez tih dolara, gvatemalska ekonomija bi doživela trenutni kolaps, jer doznake finansiraju potrošnju, obrazovanje i preživljavanje miliona porodica.
• CAFTA-DR i trgovinski deficit: Kroz sporazum o slobodnoj trgovini (CAFTA-DR), Gvatemala je širom otvorila vrata američkim proizvodima. Danas, SAD imaju ogroman trgovinski suficit sa Gvatemalom (oko 4,7 milijardi dolara u 2024), dok se gvatemalski izvoz i dalje svodi na sirovine niske dodate vrednosti.
• Zavisnost od nafte i investicija: Iako Gvatemala ima sopstvena polja, ona zavisi od uvoza prerađene nafte iz SAD. Američke kompanije i dalje dominiraju u energetskom i telekomunikacionom sektoru.

Hapšenje Nikolasa Madura 3. januara 2026. godine nije samo "vojni podvig", to je kocka sa velikim ulogom. SAD su povukle potez koji podseća na 1989. godinu, ali sa resursima koji podsećaju na 2003. godinu. Da li će Venecuela biti nova Panama ili novi Irak, zavisiće isključivo od toga da li će Vašington upravljati Venecuelom kao partnerom ili kao plenom.

(Telegraf Biznis)