Branislav Bata Đurić: Preko burnouta, okeana i nazad, kako sam naučio da upravljam sobom, a ne samo kompanijom

Sunce se tog martovskog popodneva lomilo o površinu reke Save kao o staklo, razlivajući zlatne tragove po vodi koja je delovala mirno, gotovo uspavano, kao da ne pripada gradu koji joj stalno nešto traži.

Na jedrilici, diskretno odvojen od buke obale, Branislav Bata Đurić govori tiho, bez potrebe da impresionira, kao čovek koji je već prešao dovoljno dalek put da više nema kome šta da dokazuje.

Potpredsednik Comtrade Grupe, nekada oličenje poslovnog tempa koji ne priznaje granice, danas o tom istom tempu govori kao o nečemu što te polako i neprimetno iznutra potkopava.

Život bez pauze

U svojim tridesetim godinama živeo je život koji spolja izgleda kao čista definicija uspeha. Dani su bili ispunjeni sastancima, rokovima i odlukama koje ne trpe odlaganje, dok su noći često prolazile bez sna, sa mislima koje odbijaju da se ugase. Posao nije bio deo života, bio je njegov centar gravitacije.

„Krenuo sam u Novi Beograd na posao, zazvonio je telefon i morao sam da okrenem auto i odem u Ljubljanu da rešavam problem.“

U ovu jednu rečenicu staje čitava filozofija života koji ne poznaje granice ni predah.

U takvom ritmu, priznaje, nije imao strpljenja ni za sopstvenu decu, iako je davao maksimum. Pratili su ga hiperaktivnost, nesanica i unutrašnji nemir, dok je spolja sve delovalo stabilno.

Tišina koja zaboli

A onda, bez upozorenja, dolazi trenutak koji sve menja. Na glečeru, usred skijanja, pojavljuje se praznina. Ne tuga, ne panika, već osećaj bez imena, ali sa težinom koju nije moguće ignorisati.

Taj trenutak nije bio slom koji se vidi, već pukotina koja se oseća iznutra.

Kada telo progovori

Na prvoj seansi kod psihijatra dogodilo se nešto neočekivano, suze su došle same. Bez jasnog razloga, bez objašnjenja koje bi moglo da se racionalizuje.

Tada je počeo da razume ono što danas jasno kaže: burnout je podmukao i tih, ne dolazi kao oluja, već kao tiho povlačenje života iznutra.

To je bio trenutak u kom je postalo jasno da dalje ne može po starom. Odluka je bila radikalna, ali neophodna, dao je otkaz i odlučio da se vrati sebi.

Godine ponovnog učenja života

Oporavak nije bio brz niti linearan. Resetovanje traje, i traži strpljenje koje ranije nije imao prilike da razvije.

Učio je iznova kako da živi, ali ovog puta bez potrebe da stalno dokazuje svoju vrednost. Shvatio je da balans nije luksuz, već osnovna potreba.

U tom procesu, pokret i priroda postali su ključni saveznici. Vožnja motora, planinarenje, biciklizam, redovno vežbanje i pažljivo birana ishrana nisu više bili hobi, već način da ostane stabilan i prisutan.

Voda, vetar i unutrašnji mir

Plovidba jedrilicom donela je nešto što je teško pronaći na kopnu, tišinu bez prekida. Na vodi nema stalnih zahteva, nema hitnih mejlova, nema iluzije kontrole nad svime.

Tu se, kaže, čovek najjasnije susretne sa sobom.

Na jedrilici, neuporedivo manjoj od one u kojoj je prešao Atlantik, na Savi, dok grad polako klizi u pozadini, njegove reči ne zvuče kao upozorenje, već kao iskustvo koje je sazrelo u razumevanje.

Uspeh koji ima meru

Danas o poslu govori drugačije. Ne kao o nečemu što treba osvojiti po svaku cenu, već kao o prostoru u kome treba ostati celovit.

Balans, mir i prisutnost više nisu apstraktni pojmovi, već konkretne odluke koje se donose svakodnevno.

Jer, kako njegova priča tiho sugeriše, najopasnije granice su one koje sami sebi ne priznajemo na vreme.

Na kraju, možda je baš ova jedrilica pravo mesto za ovakav razgovor. Ne zbog simbolike koja se nameće, već zbog jednostavne istine koju nosi: da bi upravljao životom, moraš prvo naučiti da upravljaš sobom.

Njegovu kompletnu i iskrenu priču pogledajte u video intervjuu na početku teksta.

(Telegraf Biznis)