NIS između Budimpešte, Moskve i Vašingtona: Šta Srbija zapravo dobija, a šta rizikuje

Izjava ministarke energetike Dubravke Đedović Handanović da su stavovi Srbije i mađarskog MOL Group „približeni“ oko budućnosti Naftna industrija Srbije na prvi pogled deluje kao još jedna diplomatska formulacija iz dugih energetskih pregovora. Međutim, iza tih rečenica krije se možda najvažnije preslagivanje srpskog energetskog sektora u poslednjih petnaest godina.

Suština cele priče je jednostavna: Srbija pokušava da izbegne scenario u kojem bi NIS, zbog američkih sankcija prema ruskom kapitalu, postao kompanija sa ograničenim pristupom međunarodnom finansijskom sistemu, tržištu nafte i poslovnim partnerima. Zato je prodaja većinskog ruskog udela potencijalno pitanje energetske stabilnosti države, a ne samo vlasničke strukture jedne kompanije.

Teme za vas

Foto: Instagram/dubravka.djedovic

Američke sankcije uvedene NIS-u zbog dominantnog ruskog vlasništva praktično su otvorile pitanje opstanka dosadašnjeg modela poslovanja. U takvim okolnostima, ulazak MOL-a postaje pokušaj da se kompanija „presvuče“ u politički i finansijski prihvatljiviju strukturu za Zapad, uz očuvanje rada rafinerije, domaćeg tržišta i energetskog mira u zemlji.

Zato je važna poruka ministarke da Srbija insistira da NIS ostane dominantna kompanija na domaćem tržištu. To zapravo znači da država ne želi scenario u kojem bi novi vlasnik pretvorio NIS pre svega u distributivnu mrežu za uvoz goriva iz regiona, dok bi prerada u Pančevu izgubila strateški značaj. Drugim rečima, Beograd pokušava da zaštiti domaću industrijsku bazu i hiljade radnih mesta vezanih za rafineriju, logistiku i petrohemijski sektor.

Rafinerija u Pančevu danas nije samo industrijski pogon, već jedan od retkih energetskih stubova koje Srbija realno kontroliše. Posle kapitalnog remonta iz 2024. godine, država želi da maksimalno koristi postojeće kapacitete, jer domaća prerada znači veću energetsku sigurnost i manju zavisnost od spoljnog tržišta. U kriznim vremenima upravo to postaje ključna prednost.

Foto: Shutterstock

U praksi, insistiranje Srbije da domaće tržište bude snabdevano „pre svega iz domaće prerade“ znači pokušaj da se spreči potpuna regionalizacija poslovanja MOL-a. Mađarska kompanija posluje kao integrisani sistem u više država centralne Evrope i logično je da želi što veću operativnu fleksibilnost, odnosno mogućnost da gorivo, sirovu naftu i preradu organizuje tamo gde je trenutno najisplativije. Međutim, za Srbiju bi takav model mogao da znači manju kontrolu nad sopstvenim tržištem i veću izloženost spoljnim šokovima.

Zato pregovori nisu samo finansijski, već duboko politički i geostrateški. Srbija pokušava da pronađe kompromis između interesa Zapada, poslovne logike MOL-a i potrebe da očuva sopstvenu energetsku autonomiju. Otuda i stalno naglašavanje „operativne fleksibilnosti“ sa jedne i „dominantne pozicije NIS-a“ sa druge strane.

Posebno je značajna priča o novom naftovodu ka Mađarskoj. To je možda i najvažniji deo cele konstrukcije. Srbija danas praktično zavisi od naftovoda JANAF preko Hrvatske kada je reč o snabdevanju sirovom naftom. Novi pravac preko Mađarske trebalo bi da smanji taj rizik i omogući alternativni ulaz nafte iz centralne Evrope.

Ekonomски gledano, to je pokušaj diverzifikacije energetskih ruta, što je postalo ključno posle rata u Ukrajini i velikih poremećaja na tržištu energenata. Zemlje koje imaju samo jedan pravac snabdevanja postaju ranjive i politički i cenovno. Srbija zato pokušava da dobije dodatni manevarski prostor.

Ipak, ni taj projekat nema samo ekonomsku dimenziju. Novi naftovod dodatno bi vezao Srbiju za mađarski energetski sistem i indirektno za energetsku politiku Budimpešte. To može biti prednost u trenutku kada su odnosi Beograda i Budimpešte veoma bliski, ali dugoročno otvara pitanje koliko Srbija svoju energetsku stabilnost prebacuje iz jedne zavisnosti u drugu.

Važan signal dolazi i iz Vašingtona. Licenca koju je američki OFAC dao MOL-u za nastavak pregovora pokazuje da SAD trenutno podržavaju pokušaj rešavanja pitanja ruskog vlasništva u NIS-u kroz kontrolisanu tranziciju, a ne kroz nagli lom. To je za Srbiju veoma važno jer smanjuje rizik od energetskog haosa, nestašica ili finansijske blokade kompanije.

Istovremeno, produžavanje rokova govori i da pregovori nisu jednostavni. Razlog je verovatno upravo pokušaj usklađivanja tri različita interesa: ruskog izlaska iz vlasništva, mađarskog poslovnog modela i srpskih državnih prioriteta.

Ako dogovor bude postignut, Srbija bi mogla da dobije stabilniji međunarodni položaj NIS-a, manji pritisak sankcija i sigurnije snabdevanje gorivom. Međutim, cena toga mogla bi biti postepeno jačanje regionalne kontrole nad domaćim energetskim tržištem.

Zato se iza tehničkih formulacija o „nacrtima ugovora“ i „operativnoj fleksibilnosti“ zapravo vodi borba za odgovor na mnogo važnije pitanje: da li će Srbija i posle promene vlasništva zaista zadržati kontrolu nad sopstvenom energetskom bezbednošću ili će NIS postati deo mnogo šire regionalne energetske arhitekture u kojoj će ključne odluke biti donošene van Beograda.

(Telegraf Biznis)