Svi detalji najvećeg naftnog sporazuma u istoriji: Trajaće 100 godina, Amerika i Venecuela u centru sveta

Sjedinjene Američke Države i Venecuela sklopile su sporazum koji bi mogao iz temelja da promeni odnose dve zemlje, ali i energetsku sliku sveta. Dogovor obuhvata 17 naftnih polja sa potencijalom od oko 65 milijardi barela, razvojna prava koja bi trebalo da traju čak 100 godina i više od 100 milijardi dolara potencijalnih investicija.

Američki predsednik Donald Tramp već ga je proglasio „najvećim naftnim sporazumom u svetskoj istoriji“.

Teme za vas

Iza bombastične formulacije, međutim, nalaze se brojke koje zaista pokazuju razmere dogovora.

Prema podacima koje su objavile američka i venecuelanska strana, posao obuhvata približno petinu ogromnih venecuelanskih rezervi nafte, dok bi nova kompanija formirana u okviru aranžmana mogla da postane drugi najveći korporativni vlasnik dokazanih rezervi na svetu, iza saudijskog giganta Saudi Aramco.

Šta su zapravo dobile SAD?

Jedan od najvažnijih detalja jeste trajanje aranžmana.

Prema američkom zvaničniku upoznatom sa sporazumom, kojeg citira AP, a koji je anoniman jer nema zvanična ovlašćenja da daje izjave, Delsi Rodrigez odobrila je novoj kompaniji prava da razvija 17 naftnih polja tokom narednih 100 godina.

Sjedinjene Države trebalo bi da imaju 55 odsto takozvanog efektivnog udela u toj kompaniji.

Međutim, to ne znači da će Amerika jednostavno posedovati 55 odsto venecuelanske nafte.

Američki deo predstavlja kombinaciju vlasničkog udela i prava SAD da određene količine proizvedene nafte kupuju po ceni koštanja.

Deo te nafte mogao bi da završi u američkim Strateškim naftnim rezervama, ali i da bude korišćen za potrebe američke vojske.

Zašto je Trampu ovaj sporazum potreban upravo sada?

Trenutak u kojem je dogovor objavljen nije slučajan.

Amerikanci trenutno plaćaju znatno skuplje gorivo nego pre godinu dana. Prosečna cena galona benzina u SAD iznosi oko 4,09 dolara, dok je u istom periodu prošle godine bila oko 3,21 dolar.

Istovremeno, američke Strateške naftne rezerve početkom avgusta pale su ispod 300 miliona barela, nakon velikog korišćenja rezervi tokom 2026. godine.

Rat sa Iranom dodatno je poremetio svetsko tržište nafte, posebno transport kroz Ormuski moreuz, kroz koji je pre sukoba prolazila približno petina svetske potrošnje nafte.

Tramp zato tvrdi da će novi sporazum sa Venecuelom obezbediti dugoročan izvor jeftinije nafte i pomoći da se smanje cene benzina za Amerikance.

Državni sekretar Marko Rubio sporazum je nazvao „ogromnom pobedom“ za američki i venecuelanski narod.

Američki zvaničnik: Nazvati ovo ogromnim bilo bi potcenjivanje

Razmere sporazuma izazvale su veliku pažnju u SAD.

Jedan američki zvaničnik uključen u razgovore rekao je Axiosu da bi čak i opisivanje sporazuma kao „ogromnog“ predstavljalo potcenjivanje njegovog značaja.

Američka računica nije samo ekonomska.

Kontrola dugoročnog pristupa ogromnim venecuelanskim rezervama povećala bi energetsku sigurnost SAD i dodatno učvrstila američki uticaj u zapadnoj hemisferi.

Venecuela raspolaže sa oko 303 milijarde barela dokazanih rezervi sirove nafte, što predstavlja približno 17 odsto ukupnih svetskih rezervi.

Ali američki naftaši imaju ozbiljne rezerve

Ipak, nije cela Amerika jednako oduševljena.

Velike američke naftne kompanije već su pokazale oprez prema Trampovom planu povratka u Venecuelu.

Nakon hapšenja Nikolasa Madura, Tramp je okupio rukovodioce vodećih američkih naftnih kompanija i pozvao ih da ponovo investiraju u zemlju.

Izvršni direktor ExxonMobila Darren Woods tada je Venecuelu opisao kao zemlju u koju se, pod postojećim uslovima, praktično ne može investirati.

Razlog je jednostavan.Iako nafte ima u ogromnim količinama, venecuelanska infrastruktura je posle godina nedovoljnih ulaganja, sankcija, krađa opreme i lošeg upravljanja u veoma lošem stanju.

Na nekim od 17 polja koja su obuhvaćena sporazumom nedostaju infrastruktura i veze sa postrojenjima i transportnim pravcima potrebnim za preradu i izvoz nafte.

Zbog toga bi moglo da prođe nekoliko godina pre nego što dogovor proizvede količine nafte koje bi zaista mogle ozbiljnije da utiču na američke cene goriva.

Da li će Amerikanci ipak morati da plate?

Otvoreno je i pitanje koliko će ceo projekat koštati.

Tramp tvrdi da sporazum neće koštati američke poreske obveznike.

Međutim, Washington Post navodi da bi za obnovu infrastrukture i dostizanje planirane proizvodnje mogla biti potrebna ulaganja vredna više milijardi dolara, kao i skupi bezbednosni aranžmani za zaštitu radnika i postrojenja.

Zbog toga još nije sasvim jasno da li će kompletan finansijski teret zaista preuzeti privatne kompanije.

Venecuela očekuje više od 209 milijardi dolara poreza

Za Karakas je računica drugačija.

Delsi Rodrigez tvrdi da će projekat doneti više od 100 milijardi dolara investicija i da bi venecuelanska država mogla da ostvari više od 209 milijardi dolara poreskih prihoda.

Novac bi trebalo da bude uložen u obnovu infrastrukture, povećanje proizvodnje, modernizaciju postrojenja i otvaranje novih radnih mesta.

Venecuela danas, uprkos najvećim dokazanim rezervama nafte na planeti, proizvodi tek oko jedan odsto svetske nafte.

Od hapšenja Madura do sporazuma o nafti

Sve se događa manje od devet meseci nakon događaja koji su potpuno promenili političku situaciju u Venecueli.

Američke snage su 3. januara izvele operaciju u kojoj je uhapšen tadašnji predsednik Nikolas Maduro, koji je potom prebačen u SAD kako bi mu se sudilo po optužbama koje uključuju narkoterorizam i trgovinu drogom.

Delsi Rodrigez potom je preuzela dužnost vršioca dužnosti predsednika.

Jedan od njenih prvih velikih poteza bila je promena propisa koja je otvorila nekada strogo kontrolisani venecuelanski naftni sektor većem učešću privatnog kapitala.

Samo nekoliko meseci kasnije, Vašington i Karakas sada govore o poslu koji bi mogao da traje čitav vek.

Demokrate postavljaju pitanje - da li je sve bilo zbog nafte?Upravo ta hronologija već izaziva političke kontroverze u Sjedinjenim Državama.

Grupa demokratskih senatora ranije je pokrenula istragu o komunikaciji Trampove administracije sa velikim naftnim kompanijama uoči i nakon američke vojne akcije u Venecueli.

Traženi su podaci o kontaktima administracije sa energetskim kompanijama, kao i o njihovim planovima za ulaganje u venecuelanska nalazišta.

Zbog toga će sporazum od 65 milijardi barela gotovo sigurno postati i velika tema američke unutrašnje politike.

Za Trampa je računica jasna: više dostupne nafte, niže cene goriva i mnogo snažniji američki položaj na energetskom tržištu.

Za Venecuelu je ulog najmanje jednako veliki: desetine milijardi dolara investicija i pokušaj oživljavanja industrije koja leži na najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu.

Ali tek treba da se vidi može li sporazum koji bi trebalo da traje 100 godina da preživi pravne, političke, infrastrukturne i finansijske prepreke koje se već pojavljuju.

(Telegraf.rs)