"Kako da otkačim koleginicu s posla?": Pitanje iz očaja ljudima na mrežama, a ovo je odgovor: "Neka ti plati!"

Jedna svakodnevna situacija na poslu otvorila je mnogo širu temu - koliko zapravo košta odlazak na posao i ko na kraju plaća račun za prevoz zaposlenih.

Na Redditu je jedna zaposlena zatražila savet kako da se „otkači“ od nove koleginice sa kojom je tek nekoliko dana u istoj smeni. Problem je nastao kada je koleginica, koja nema automobil, počela da koristi njen prevoz do posla, iako od firme dobija naknadu za troškove prevoza.

Teme za vas

Kako navodi, ona svakako prolazi tim putem, ali joj sopstveni putni troškovi nisu u potpunosti pokriveni. Zbog toga je očekivala da koleginica učestvuje u troškovima goriva, što se, prema njenim rečima, nije dogodilo.

Tu se, međutim, završava priča o običnom kolegijalnom prevozu i počinje zanimljiva računica.

Automobil nije samo gorivo. Svakodnevna vožnja znači i trošenje guma, servis, ulje, registraciju, amortizaciju i druge troškove koji se ne vide na prvi pogled. Kada se automobil koristi svakog radnog dana, čak i relativno mali iznos po vožnji na kraju meseca može da napravi primetnu razliku u kućnom budžetu.

U raspravi se zato pojavio i predlog da se troškovi jednostavno podele. Jedan od komentatora predložio je, na primer, 300 dinara po vožnji, uz mogućnost dnevnog ili nedeljnog plaćanja. Drugi su savetovali da se unapred dogovori mesečni iznos za gorivo.

Ako bi neko plaćao 300 dinara za jednu vožnju i išao na posao 22 radna dana, to bi bilo 6.600 dinara mesečno samo za jedan smer. Ako bi se računala vožnja u oba pravca, iznos bi dostigao 13.200 dinara mesečno.

Upravo zato je naknada za prevoz zanimljiva i sa ekonomskog stanovišta. Zaposleni koji prima novac za dolazak na posao ne mora automatski da taj novac deli sa kolegom koji ga vozi. Jedan od učesnika rasprave upravo je ukazao na to da način organizovanja prevoza između kolega predstavlja njihov međusobni dogovor, dok je poslodavac svoje obaveze prema zaposlenima vezane za naknadu troškova prevoza već ispunio.

Drugim rečima, naknada za prevoz i podela stvarnih troškova vožnje nisu nužno ista stvar.

Rasprava je pokazala i drugu stranu problema. Mnogi komentatori nisu smatrali da je novac glavni problem, već to što dogovor nije postavljen jasno od početka. Jedan od najčešćih saveta bio je da se jednostavno kaže: možeš da se voziš, ali učestvuješ u troškovima ili da se prevoz prekida.

Bilo je i onih koji su savetovali potpuno suprotan pristup - izgovore, promenu rute, obaveze posle posla i različite načine da se svakodnevna vožnja postepeno prekine. Međutim, deo komentatora ocenio je da je mnogo jednostavnije postaviti jasna pravila nego svakog dana izmišljati novi razlog.

Jedan komentar je posebno sažeo ekonomsku logiku cele priče: ako se koleginica već vozi automobilom koji svakako ide tom rutom, podela troškova može da bude povoljnija za obe strane nego da jedna osoba sama snosi kompletan trošak automobila.

Ono što je počelo kao pitanje „kako da otkačim koleginicu“ tako je postalo priča o mnogo širem problemu – koliko zaposleni zaista plaćaju da bi stigli na posao i koliko često se troškovi prevoza podrazumevaju umesto da se otvoreno dogovore.

Jer kada se svakodnevna vožnja ponavlja 20 ili 22 dana mesečno, „samo usput“ više nije baš samo usput. Gorivo se troši, automobil se haba, a trošak na kraju neko mora da plati.

(Telegraf Biznis)