Vojislav sa dva fakulteta briljira u Švajcarskoj, ali kada završi doktorat planira povratak u Srbiju

Vojislav Gligorovski (24) je studirao paralelno Biološki i Elektrotehnički fakultet u Beogradu, na oba je diplomirao u roku, sa svim desetkama i kao najbolji student. Bez mastera odobren mu je doktorat u Švajcarskoj koji spaja obe oblasti njegovog studiranja. Kako kaže Švajcarska pruža mnogo povoljnije uslove za naučni rad, ali on sebe vidi u Srbiji kada doktorira.

Dok smo se preko „vibera“ dogovarali kako da napravimo njegovu Priču sa dušom na relaciji Srbija – Švajcarska, Vojislav Gligorovski nije dizao glavu od posla, odnosno od pripreme jednog ispita na doktorskim studijama na Saveznom politehničkom institutu u Lozani (EPFL).

Teme za vas

Na poruke nije stigao uvek da odgovori, ali konačno, sreli smo se u Beogradu, u Skadarliji, u boemskoj četvrti, između dva poznata restorana, u ulici u kojoj je odrastao i gde živi treća generacija njegove porodice.

Vojislav je skroman momak. Kaže da ne voli mnogo da govori za medije, jer „on ne radi ništa spektakularno, već samo živi svoj život“, ali je u isto vreme svestan da samo na taj način, kao jedan od najboljih srpskih studenata, kroz afirmativne intervjue može da motiviše svoje mlađe kolege, da im da korisne savete i motivaciju za nastavak školovanja.

Foto: Jovan Nedeljkov/Priče sa dušom

On ne želi da mladima bude uzor, jer ne voli tu reč, već samo da im pokaže utaban put.

Završio je Matematičku gimnaziju kao „Vukovac“ i osvojio više od 50 nagrada na opštinskim, okružnim i republičkim takmičenjima iz fizike, hemije, biologije, matematike i istorije.

Ima i nagradu za najboljeg studenta na modulu za molekularnu biologiju i fiziologiju Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, kao i nagradu za najboljeg studenta na odseku za signale i sisteme Elektrotehničkog fakulteta, koja je dodeljivana tokom svake godine studija i podeljena sa kolegama Jelenom Trišović, Stefanom Šušnjarom i Aleksandrom Levićem.

Ovaj diplomirani inženjer elektrotehnike i računarstva i diplomirani biolog nedavno je dobio priznanje „Youth hero“ za obrazovanje i nauku od Egzit fondacije i NIS-a, što je bio i povod da „skokne“ do kuće na produženi vikend.

– U Švajcarskoj sam od septembra 2018. godine i trenutno sam na drugoj godini doktorskih studija u programu kvantitativne i računarske biologije, polje istraživanja: sistemska biologija i biofizika.

- Osnovne studije sam završio u Srbiji, a na osnovu procene komisije sa fakulteta u Lozani direktno sam otišao na doktorske, bez mastera.

– To jeste izuzetak, a u Evropi je to moguće na svega nekoliko fakulteta – priča Vojislav za Priče sa dušom.

Osim što studira, on je i istraživač i saradnik u nastavi. Najveći deo vremena provodi u laboratoriji, a radno vreme se završava onda kada se eksperimenti privedu kraju.

Foto: Jovan Nedeljkov/Priče sa dušom

Iako je u Beogradu studirao paralelno na dva fakulteta, na Elektrotehničkom i Biološkom, kaže da su njegove aktivnosti u Švajcarskoj jednostavnije nego što je to bilo u rodnom gradu. Oba fakulteta je završio u roku, sa najvišim prosekom (10,00) i kao najbolji student na tim odsecima.

– U Švajcarskoj je sve podređeno naučnom radu i rezultatu. Doktorske studije su vaš projekat i od vas zavisi koliko ćete na njemu raditi. Meni je to veoma bitno i zbog toga izgaram u poslu. Ako bih poredio obrazovni sistem u Srbiji i Švajcarskoj, sigurno je da tamo profesori imaju više novca za istraživanje, a predavanja su im na drugom mestu. U Srbiji je drugačije – profesori nemaju novca za istraživanja, pa su usredsređeni na rad sa studentima. Zbog toga je ta oblast kod nas na višem nivou – objašnjava.

Tema njegove doktorske disertacije je „Usmerena evolucija mehanizama kontrole ćelijskog ciklusa“, a Vojislav sa kolegama, između ostalog, na primeru kvasca, jednoćelijske gljivice, proučava ćelijski ciklus i određene bolesti.

Foto: Jovan Nedeljkov/Priče sa dušom

– Humane ćelije su mnogo komplikovane za genetičku manipulaciju i sa njima ne možemo da radimo šta hoćemo. S druge strane, sa kvascem možemo. Imamo tu sreću da se ćelijski ciklus od kvasca do čoveka, tokom nekoliko milijardi godina evolucije, nije mnogo promenio. Mi na primeru kvasca postavljamo, između ostalog, i pitanje „zbog čega karcinom progresuje bolje od ostatka i zašto ćelije karcinoma izgube kontrolu deobe i kreću da se dele nekontrolisano?“. Zbog čega mehanizmi koji kontrolišu smrt ćelija, kod njih prestaju da važe? Evolucijom ćelija kvasca koje se dele brže, mi simuliramo nastanak ćelija karcinoma – rekao je Vojislav.

Na institut u Lozani, studenti dolaze iz 117 zemalja. Oni iz Srbije su izuzetno brojni, i prema rečima mog sagovornika, na šestom su mestu u ukupnom broju upisanih.   

– Na faksu nas ima više od Kineza i Amerikanaca, jedino su Francuzi, Italijani i Englezi brojniji od nas. Mladi iz Srbije se ovde dosta regrutuju, pogotovo sa ETF-a. Pravimo i žurke, lepo se družimo, jedino nemamo vremena da napravimo udruženje, poput onog koje naši sunarodnici imaju na Kembridžu. U Lozani mi nedostaju porodica, prijatelji i ponajviše Beograd.

- Švajcarci žive drugačije, oni vole prirodu, vole da pešače, da planinare, dok smo mi Srbi više za laganu šetnju i ispijanje kafa.

– U odnosu na Beograd, Lozana je sa 150.000 stanovnika, mali grad. Lepo je gledati Alpe svaki dan, ali nama mladima više prija urbanost i živost, koje Beograd poseduje – iskren je Vojislav.

Foto: Jovan Nedeljkov/Priče sa dušom

Svestan je da posao koji želi da radi, ne može da nađe u Srbiji, odnosno da je taj nivo nauke previše savremen za našu malu, i ne tako bogatu zemlju. Uslovi za istraživanja u domenu sistemske biologije neuporedivo su bolji u Švajcarskoj.

– Posle doktorskih studija planiram da se vratim za stalno u Srbiju. Voleo bih da imam saradnju sa fakultetom u Lozani, ali da živim i radim u Srbiji. Mnogo drugara sa ETF-a i sa biologije je otišlo u inostranstvo i niko od nas nema uslove da se bavi onim čime hoće u Srbiji. Dva trenutno najveća problema nauke u našoj zemlji su nedostatak novca i odlazak perspektivnih ljudi, budućih naučnika. Ipak, jedna mogućnost na koju svi „pucamo“ je da uradimo nešto zajedno kad se vratimo. Ili da otvorimo neki privatni institut, malu laboratoriju za početak, ali sa novcem koji bismo dobili iz inostranih fondova. Do tada, moramo da se fokusiramo na rezultate, jer bez njih ne možemo ni dobiti podršku međunarodnih institucija – rekao je „Mladi heroj Srbije“ za 2018. godinu i dodao da su u poslu najvažniji: radne navike, odgovornost i želja da se posao uradi kako treba. Kad se sve to spoji, kako Vojislav kaže, uspeh je neizbežan.

(Telegraf.rs/Nenad Blagojević - www.pricesadusom.com)