Napustila je posao da bi pronašla sreću: Njena redakcija je sada Atlantik, a udobna kuća - brodić

Brod je sada njeno mesto stanovanja / Foto: Instagram/smillieonsea

Njen život se promenio iz korena kada je odlučila da napusti siguran novinarski posao u Gardijanu i zaplovi Atlantikom. Tako je već tri godine. Ona, okean, brodić, sunce, čista priroda i mir.

Teme za vas

Suzan Smajli kaže da se čovek adaptira na sve i da je mnogo lakše promeniti ponašanje, nego što to mislimo. Iako je, kako kaže, volela svoj prethodni posao, odlučila je da pojednostavi svoju svakodnevicu i "prebaci" je na maleni brod. Krenula je prelazeći Lamanš do Francuske, potom spuštajući se do Portugala, Španije, Italije i Grčke.

- Ovo je moje najsporije putovanje ikada, plovim kao da hodam, potpuno povezana s prirodom. Spavam na usamljenim obalama s belim peskom, dok ribe i hobotnice plivaju oko mene. Plovila sam okružena delfinima i kitovima, budilo me je galopiranje konja na peščanim plažama južne Italije - kaže ova avanturistkinja iz Britanije.

Naravno, ne zaboravlja komfor koji je imala dok je živela u stanu, pa kaže da je to jedna od loših strana života na brodu, odnosno okeanu. Ima malo novca, frižider ne radi na adekvatnoj temperaturi, i uglavnom je sama - ponekad nedeljama. Ali, kaže da je sama sebi dokaz da čoveku malo treba da bude srećan.

Sada, kada mnogo ljudi zbog pandemije živi u izolaciji, Suzan je rešila da sa svojim bivšim kolegama podeli iskustvo o tome kako je biti mornar, izolovan od sveta danima, nedeljama. - Strah i prateće reakcije poput panike i anksioznosti su potpuno normalni odgovori na opasnost i nesigurnost - smatra ona.

- Ono što me je u održalo prilikom mojih putovanja jeste strah. Naučila sam kako da se oslanjam na svoj instinkt, kako da brzo menjam planove u odnosu na oblake ili najavu oluje. Jednom kada se nađemo u krizi, mi se izborimo, oporavimo, naučimo.

Suzan ističe da iz potpune izolacije nosi najupečatljivije uspomene, kao kada je bila dete. Jedino društvo bili su joj galebovi i koze koje se penju uz stene na Maljorci. Međutim, kaže da nije svaka izolacija dobrodošla i izabrana, pa ne krije da su čak i usamljeni mornari društvena bića.

- Nakon mnogo vremena provedenog u izolaciji prošle zime, otplovila sam do Sardinije i preko "old school" turističke platforme Couchsurfer potražila sam prijatelje. Nije mi trebao krevet da prespavam, već da popijem kafu s nekim. Tako sam upoznala divne prijatelje i naučila lekciju: ne budi gord i priznaj kada ti treba društvo - kaže ona.

Njena poruka svima je da nebitno koliko je neko samostalan, emocionalna podrška je od suštinskog značaja kada je osoba daleko od svojih bliskih ljudi. - Sada sam bolja u dobijanju te podrške. Kreirala sam WhatsApp grupe da se čujem s prijateljima, da podelimo pozitivne vesti ili prolazimo zajedno kroz one strašnije - ističe Suzan, nekadašnja novinarka.

- Tokom moje nedavne panike, društvo bi mi jednostavno pisalo da je OK osećati se loše. Svaki dan zovem tatu koji ima 81 godinu, i koji je sjajan, jak, pozitivan. Dok slušam kako telefon zvoni, bukvalno vrištim iznutra pitajući se GDE JE, sve dok se ne javi. A onda on konačno podigne slušalicu i kaže: Bio sam u bašti, nisam umro - priča Suzan.

Ova neverovatna žena nedeljno potroši oko 60 funti. Kaže da nikada pre nije bila srećna kao sada kada stvari popravlja, umesto da ih zamenjuje. Naučila je da bude praktična, da popravlja motor broda, kupatilo... Sve ono što nije radila dok je bila "novinar od 9 do 17h". Sada manje troši, a više uživa u životu i sitnicama.

(Telegraf Biznis)