Razvoj ljudskog kapitala: 4 koraka za postizanje punog ekonomskog i profesionalnog potencijala. Gde smo mi?

Pandemija Covid-19 pokazala je u kojoj meri su zemlje širom sveta pripremljene za suočavanje sa globalnom krizom i koliko na to utiču razlike u njihovom razvoju. Ono što je zajedničko onima koje su uspele da nastave da grade jake i nezavisne industrije jeste snažan ljudski kapital. To se pre svega odnosi na Singapur, Hong Kong i Japan, koji imaju najviše vrednosti ljudskog kapitala na svetu. Istovremeno, Srbija zauzima treće mesto u našem regionu sa indeksom 0,68.

Drugim rečima, dete rođeno danas u Srbiji dostići će 68 odsto svog punog potencijala sa 18 godina ako u našoj zemlji završi kompletno obrazovanje i bude dobrog zdravstvenog stanja.

To znači da je, uz Sloveniju, koja ima indeks 0,77, Hrvatsku sa 0,71, Srbija pri vrhu u regionu po investiranju u svoje građane. Iza Srbije su Crna Gora i Albanija (0,63), Bugarska (0,61), Rumunija i Bosna i Hercegovina (0,58), dok je poslednja Severna Makedonija, sa indeksom 0,56. Na svetskoj mapi indeksa ljudskog kapitala ističe se Singapur, sa indeksom 0,88, a među prvih pet su i Hong Kong, Japan, Južna Koreja i Kanada.

Ovo su rezultati istraživanja Svetske banke, koja od 2018. godine računa indeks ljudskog kapitala širom sveta. Ovaj parametar pokazuje koje zemlje najbolje koriste ekonomski i profesionalni potencijal svog stanovništva, odnosno, omogućavaju građanima da se ostvare kao produktivni članovi društva. Unapređenje ljudskog kapitala je ključno kada je u pitanju diverzifikacija privrede, razvoj specifičnih sektora ili fokusiranje na društvo zasnovano na znanju, a to se postiže ulaganjem u ishranu, zdravstvenu zaštitu, kvalitetno obrazovanje, poslove i veštine.

Prilikom traženja rešenja za unapređenje ovog indikatora, u Horváthu polazimo od postulata da je za postizanje tog cilja neophodan strukturni i holistički pristup. On počinje od osnovnog obrazovanja i nastavlja se kroz radni vek ljudi, kako bi se podstakao pristup celoživotnom učenju. Naši stručnjaci, specijalisti za menadžment performansi i transformacije, predstavili su pristup koji se sastoji iz četiri koraka i koji se pokazao uspešnim.

Foto: Ustupljena grafika

Na samom početku, nužno je definisati željeno stanje, to jest, odrediti šta je to čemu težimo. Ovaj zadatak je obično na političkim liderima i državnim organima. Potom je potrebno pretočiti ga u određeni skup ciljeva koji odgovaraju na pitanje poput "Koja je vrsta radne snage potrebna da bi se ostvarila vizija?".

Drugi korak predstavlja detaljna analiza trenutnog stanja i jaza koji bi trebalo da se premosti kako bi se dostigao cilj. To se pre svega odnosi na praznine u talentima, veštinama i drugim srodnim karakteristikama.

Kako bi se ovaj korak što sveobuhvatnije i sistematičnije realizovao, koristimo četvorospratnu piramidu. Najširi deo piramide obično čini oko 850 jedinstvenih veština koje se obavljaju u okviru 135-180 zanimanja. Zanimanja se dalje mogu grupisati u 12-18 profesija, a zatim se objedinjuju u 4-6 klastera veština, koji se nalaze na samom vrhu.

U ovoj fazi je ključno da razlike između sadašnjeg i željenog stanja formulišemo u izjave poput "do 2025. godine biće potrebno oko 2100 mašinskih inženjera", ili "tehničarima nedostaju praktične i primenljive veštine".

Na osnovu svega toga, može se preći na treći korak - osmišljavanje inicijativa i rešenja koji će popuniti praznine otkrivene analizom. Recimo, ukoliko se utvrdi da električarima obučenim u srednjem strukovnom sistemu nedostaju određene veštine, rešenje je pre svega u dodatnim edukacijama i treninzima.

Foto: Ustupljena grafika

Prilagođavanje školskih nastavnih planova i programa, kao i uspostavljanje međunarodnog programa stipendiranja za tražena zanimanja će sigurno doprineti da se uočeni jaz između trenutnog i željenog stanja smanji. U ovom slučaju, značajno je i podići svest o problemu, što se, na primer, može postići kroz organizovanje sajma zapošljavanja u školama u saradnji sa lokalnim kompanijama.

Veliku ulogu imaju i programi ekosistema. Recimo, ukoliko je reč o promociji razvoja raznolikog industrijskog pejzaža, mogu se uspostaviti inkubatori, istraživački centri i mehanizmi za finansiranje malih i srednjih preduzeća, kao neki od potencijalnih programa ekosistema koje treba razviti.

Četvrti i poslednji korak je implementacija, za čije uspešno sprovođenje ne postoji univerzalan recept. Ipak, što se sistematičnije i posvećenije pristupi celokupnom procesu, to će izgledi za njegov uspeh biti veći.

Uzimajući sve navedeno u obzir, u Horváthu čvrsto verujemo da je kvalitetan ljudski kapital ključan kako za razvoj pojedinačnih industrija, tako i za pomoć nerazvijenim ekonomijama u njihovom napretku. Samo kroz obrazovanje je moguće da zemlje iskoriste pun potencijal svoje populacije, a da li će zaista to i da učine, u potpunosti je na njima.

(Autor: Maria Boldor, konsultantska kuća Horváth)