Građani Srbije hrle u ovaj grad, a za ovo sigurno niste čuli: Jedan deo stana statusni simbol grada

Zgrada "Gleis 21" iz 2020. godine / Foto: Hertha Hurnaus

Balkon je istorijski mlad fenomen koji je u početku prvenstveno služio za ukrašavanje fasada. Oko 50 odsto bečkih domaćinstava danas raspolaže sopstvenim prostorom u obliku balkona, lođe ili terase koji služe kao mesto za odmor i slobodno vreme.

Teme za vas

Kako je tekao razvoj balkona u Beču naveli su u svom istraživačkom tekstu kustosi bečkog muzeja "Wien Museum", Andreas Nirhaus i Martina Nusbaumer. Balkon je u 18. veku zakoračio kao građevinski element u sferu evropskog stanovanja. U nemačkom jeziku "balkon" je platforma koja štrči iz zida, a u koju se može zakoračiti iz prostorije koja je iza njega i koja je zatvorena ogradom. Najčešće je otvoren, ali može da bude i zatvoren.

Za razliku od niše, balkon je odvojen od sobe koja se nalazi iza njega, za razilku od duboke lođe on izlazi iz tela fasade. U tu svrhu nose ga stubovi zgrade, tj. konzole, platforme koje ga podržavaju od poda nazivaju se altani ili zeleri. Dok su terase povezane sa zemljom od čega je izvedeno i njihovo ime, latinski terra, balkoni su nastali od reči balken - greda, te se čini da i lebde iznad tla.

To su relativno nestabilne komponente koje se mogu iznova i iznova srušiti - posebno spektakularno u

finalu komada Tomasa Bernharda "Elisabeta II" (1987), gde grupa posmatrača na balkonu kuće na bečkom Opernringu pokušava da vidi englesku kraljicu prilikom njene posete Beču i sruši se u ponor.

U Beču je ovaj statusni simbol koji potiče iz vojne i pozorišne arhitekture, postao rasprostranjen počev od 18. veka: balkoni su u to vreme bili uobičajeni iznad portala aristokratskih gradskih palata, ali neke gradske kuće s ponosom su nosile takav ukrasni element ispred sebe.

Balkoni za pokazivanje

Balkonske ograde često su bile izrađene od složeno ukrašenog kovanog gvožđa, šupljikave rešetke nisu bile samo lakše i prozračnije od kamena ili cigle, već su svojim umetničkim ukrasima demonstrirale bogatstvo vlasnika kuće. Ovi uski "balkoni za pokazivanje" retko su se, međutim, koristili u praksi.

Ljudi su se na njima pojavljivali samo u vreme posebnih praznika, povodom neke od brojnih dvorskih svečanosti ili crkvenih procesija. Danas bi u gusto izgrađenom unutrašnjem gradu uživanje u pogledu koje braća Grim opisuju kao stvarnu namenu balkona - očigledno bilo ograničeno.

Koncert na balkonu / Foto: René Brunhölzl

Balkoni u Beču doživljavaju procvat od sredine 19. veka: parcelisanje zemlje izvan tadašnjeg Beča kao deo širenja grada od 1860. godine stvorilo je uslove za, do tada u Beču retke, veoma široke ulice sa drvoredima koje su bile idealan prostor za izgradnju balkona. Stoga, na osam iznajmljenih kuća i palata izgrađenih 1860-ih na severnoj strani kružnog toka Kerntner Ring nalazimo ukupno 24 balkona, a devet kuća na južnoj strani ulice Johanesgase, koje su izgrađene naknadnom podelom, imaju 28 balkona.

Međutim, mnogi balkoni ulice Ringštrase uglavnom su iz estetskih i praktičnih razloga bili prazni i nisu služili kao produžetak životnog prostora. Naime, u kulturi življenja druge polovine 19. veka izbegavano je jarko dnevno svetlo te je spoljašnji svet dopirao u istorijski uređen enterijer kao kroz filtere: prozori su bili izrađeni od debelog stakla i prekriveni gustim zavesama.

Otvaranje ka "svetlosti, vazduhu i suncu"

Prozori su bili zatvoreni kad god je to bilo moguće, a oni koji su to sebi mogli da priušte, vrele letnje vrućine su provodili na selu te nije bilo razloga za boravak na balkonu. Tek su stambenom reformom na prelazu izmedu 19. u 20. vek dnevna svetlost i svež vazduh postali sastavni deo životnog prostora.

Balkoni i lođe sada su bili dokaz "zdravih" i "modernih" stanova, poput kuće "Majolikahaus" Ota Vagnera u ulici Linken Vincajle 40 iz 1899. godine ili kuće "Elza-Hof", koju je Hans Pručer izgradio 1911. godine u ulici Nojbaugase 25, sa nizom balkona koji podsećaju na savremene hotele i banje. Sadnja cveća i uređenje balkona ulazilo je sve više u estetski javni interes o čemu svedoči dokument pod naslovom "Beč u cvetnim aranžmanima" iz 1907. godine.

Do "demokratizacije" balkona u Beču nije došlo sve dok nije nastupio stambeni program međuratnog perioda - kultne balkonske trake sa stambenih zgrada Karl-Marks-Hof obeležile su otvaranje ka "svetlosti, vazduhu i suncu". Balkoni okrenuti ka unutrašnjem dvorištu čiji su se zidovi graničili sa susednim balkonima, jesu bili arhitektonski manje spektakularni, ali polako postaju deo građevinskog repertoara.

U prvoj opštinskoj zgradi, Metzleinsthalerhof, dovršenoj 1920. godine, svaki stan je već imao jedan od ovih balkona, kojima se moglo pristupiti iz predsoblja i koji su se koristili u višestambenim zgradama iz 19. veka. Kao što i samo ime govori (nem. Klopfbalkone), korišćeni su za trešenje tepiha, sušenje odeće i skladištenje stvari.

Foto: Regina Hügli

Tek treba da se istraži kada je tačno u Beču zaživelo zadržavanje i duži boravak na balkonima. Dalji "rođak" balkona koji je najkasnije od 16. veka bio veoma rasprostranjen, a imao je različite namene jeste "pavlače" (od češkog "pavlač" - galerija, lođa ili balkon).

Okrenute ka dvorištima zgrada i stubištima tipičnim za Beč, ove konstrukcije strukturno i formalno podsećaju na balkone i bile su neka vrsta kućnog hodnika, jer je u gradskim zonama zbog visokih troškova života stambeni prostor bio izuzetno dragocen.

Pavlače su u Beču i u drugim gradovima Habzburške monarhije služile kao minijaturne bašte. U njima su se kako kod zanatlija, tako i u građanskim i plemićkim kućama, obavljali kućni poslovi, prenosile najnovije vesti iz komšiluka i uzgajalo povrće.

Najlepša dvorišta sa hodnicima u Beču nestala su za vreme brzog strukturnog razvoja grada oko 1900. godine, kao i zbog mnogih rušenja 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Kao reakcija na ove promene, romani u nastavcima iz 30-ih godina prošlog veka opisivali su pavlače kao idilična mesta na kojima su se uzgajali pilići, cveće i povrće u saksijama, gde su domaćice ljuštile krompir, šile čarape i razmenjivale tračeve dok su deca radila domaće zadatke, a bebe spavale u kolevkama.

Dok je hodnik "pavlače" početkom 20. veka sve više nestajao iz upotrebe jer je bio pogrešno shvaćen i poistovećen sa niskim životnim standardom, poslednjih godina u Beču je doživeo renesansu. Dobar primer je skupštinski projekat "Gleis 21", u desetom becirku, završen ove godine koji prikazuje balkon kao sastavni deo savremenog stanovanja. Naročito tokom posleratnog građevinskog buma, nova naselja i blokovi imali su balkone - uglavnom jednoobrazne po proporcijama i dimenzijama.

Da li subalkoni korišćeni kao prostor za skladištenje gajbi piva ili predmeta koji se retko koriste kao što su merdevine ili su služili isključivo kao mesta za boravak i ozelenjavanje, zavisilo je i od toga koliko su prometne bile ulice ka kojima su bili okrenuti.

Flajšmarkt, unutrašnje dvorište iz 17. veka / Foto: August Stauda/Wien Museum

Balkon podiže cenu nekretnine

Osamdesetih godina prošlog veka izgradnja balkona u Beču doživela je zbog građevinskih propisa ponovni zastoj - balkoni više nisu smeli da vire u ulični prostor sa novih zgrada, pa su tako nestali iz gradskog pejzaža. Razlog nedostatka balkona u Beču danas su i visoke cene zakupa stanovasa balkonima, naročito na privatnom tržištu stanova.

Poslednjih nekoliko decenija naglo je porasla potražnja za balkonima koji mogu da se koriste kao produžetak životnog prostora i mini bašte. U gradu koji postaje sve veći, gušći i topliji, balkon na kome može da se zasadi zelenilo je postao znak udobnosti i kvaliteta života. Po zakonu iz 2013. godine 30 hiljada bečkih domaćinstava dobilo je pravo na balkon.

Od izmene građevinskih propisa iz 2014. godine, ponovo je moguća izgradnja balkona na strani okrenutoj ka ulici u novim zgradama, dok su na starim zgradama balkoni okrenuti ka unutrašnjoj strani dozvoljeni od 1996. godine. Ove zakonske promene su stvorile preduslove za povratak balkona u bečki gradski pejzaž, što otvara i nove kreativne mogućnosti za arhitekte.

Mnogi balkoni su u doba korone korišćeni i "nastanjeni" intenzivnije nego pre: često su bili jedino preostalo mesto za odmor, boravak na suncu i vazduhu. Na njima su privremeno smešteni predmeti potrebni za rad ili učenje od kuće, pravljene su pauze, jeli su se obroci, pružane su joga prostirke, a o biljkama na terasi se brinulo sa dodatnom pažnjom.

Budući da su tokom celog dana bili zauzeti više nego obično, na njima se razgovaralo sa komšijama, doduše sa bezbedne udaljenosti. Intenzivna razmena na balkonima odvijala se i tokom ograničenog kretanja u obliku večernjih "koncerata na balkonu" ili za vreme aplauza sa balkona kao izraza zahvalnosti pomagačima u krizi. Balkoni ujedno svedoče o demokratizaciji ove funkcije koja je ranije bila rezervisana isključivo za

političku i ekonomsku elitu.

Uprkos raspostranjenoj upotreba balkona, on nije u potpunosti izgubio svoju prvobitnu svrhu statusnog simbola. Položaj, veličina i materijal balkona još uvek svedoče o imovinskoj situaciji njegovih vlasnika. U vreme kada se balkoni različito ukrašavaju, društveno predstavljanje i inscenacija životnog stila vrši serasporedom i izborom biljaka, suncobrana i drugog balkonskog nameštaja.

(Telegraf Biznis/Andreas Nirhaus, Martina Nusbaumer/eurocommpr.rs)