"Evo zašto se vraćam": Seo u najskuplji kafić u Bečeju, račun mu otvorio oči o surovoj istini

Jedna objava sa društvene mreže X izazvala je ogromnu pažnju javnosti i pokrenula lavinu komentara na račun drastičnih razlika u cenama i načinu života između velikih gradova i manjih sredina. Autor teksta je podelio svoje iskustvo iz Bečeja, gde je posetio, kako naglašava, najskuplji lokal u gradu, a račun koji je dobio naterao ga je da preispita definiciju modernog "luksuza" i kvaliteta života.

Dupli espreso i voda sa ledom

Nasuprot praksi u velikim centrima gde inflacija i "premijum" ambalaža diktiraju astronomske cene, autor je u najskupljem bečejskom kafiću dobio uslugu po ceni koja danas deluje gotovo nestvarno.

Teme za vas

- Naručim dupli espreso. Stigne kafa. Stigne voda. Čaša puna leda. Sve kulturno, normalno, ljudski. Račun: 150 dinara - navodi se u objavi.

Autor ističe da je u trenutku pomislio da je u pitanju račun iz 2008. godine ili da je neko zaboravio da ažurira cenovnik nakon korone, ratova i globalnih kretanja na tržištu, povlačeći paralelu sa situacijom u Novom Sadu.

Veliki gradovi ili manja mesta

U tekstu se otvoreno kritikuje finansijski pritisak koji sa sobom nosi život u velikim gradovima, sa posebnim osvrtom na Novi Sad, gde je kafa postala "mali kreditni aranžman", a pravo na stolicu u lokalima sa zvučnim eufemizmima poput concept, lounge ili premium predstavlja urbani luksuz.

U velikom gradu plaćaš: gužvu, nepostojeći parking, buku, kvadrat koji nije tvoj, kao i tuđu pohlepu i ambicije.

U manjem mestu dobijaš: meru i sramotu da se čovek "odere" za običnu ljudsku potrebu da sedne, popije kafu i pogleda ulicu bez poze i scenografije.

- Vraćam se zbog mere. Zbog toga što u manjem mestu još uvek postoji neka sramota da se čovek odere za običnu ljudsku potrebu. Da sedne. Da popije kafu. Da pogleda ulicu. Da ne mora da bude investitor, direktor, naslednik, stranac, programer ili ratni profiter da bi sebi priuštio pola sata mira - objašnjava autor razloge svog povratka u manju sredinu.

Na kraju, autor zaključuje da se ne odriče Novog Sada, koji ostaje grad njegove mladosti i uspomena, ali da čovek u jednom trenutku shvati da "nije dužan da ostane tamo gde ga svaki dan košta više nego što mu vraća". Prema njegovim rečima, račun iz najskupljeg kafića u Bečeju dokaz je da na kraju dana "nije sve otišlo dođavola" i da negde još uvek postoji račun koji liči na razum, odnosno mesto gde "život još ima obraza".

(Telegraf Biznis)