Ajezov „Poljubac“ je skrivena anti-austrijska propaganda: Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Poljubac“, Frančesko Ajez, 1859. Detalj sa slike: sam poljubac. Foto: Wikimedia Commons/Pinacoteca di Brera/wga.hu/Artwork

Nakon Napoleonovog poraza i crtanja novih evropskih granica na Bečkom kongresu 1815. godine, Italija je ostala razjedinjena i rasparčana. Među tamošnjim državama koje su se po veličini i snazi izdvajale bile su Kraljevina Pijemont-Sardinija na severozapadu, Papska država u sredini i Kraljevstvo Dve Sicilije na jugu, dok je ostatak severa bio ili u sastavu Habzburške monarhije ili pod njenom manje-više direktnom kontrolom, poput Vojvodstva Parme i Pjačence te Velikog vojvodstva Toskane.

To nije bilo u skladu sa željama i namerama rastućeg italijanskog nacionalizma koji je težio oslobađanju od austrijskog uticaja i ujedinjenju poluostrva. Prvi rat za ujedinjenje Italije — koji je izbio 1848. kao posledica revolucionarnog talasa koji je te godine zapljusnuo čitavu Evropu, pa tako i brojne italijanske državice, mada ne sve — rezultirao je pobedom austrijske strane, ali sve se promenilo 1859. kada je francuski car Napoleon III sklopio antihabzburšku koaliciju sa grofom Kamilom Bensom di Kavurom, predsednikom vlade Pijemonta-Sardinije, „Bizmarkom Italije“.

Preporučujemo

Te godine se od kraja aprila do sredine jula vodio Drugi rat za ujedinjenje Italije, habzburška vojska je poražena na tlu Kraljevine Lombardije-Venecije (sastavnom delu Austrougarske monarhije) i proces ujedinjenja Italije — odnosno Rizorđimento, kako Italijani zovu širi pokret koji je počeo 1815. a dovršio se 1871. prisajedinjenjem Rima — ušao je u svoju završnu fazu. Dve godine kasnije proglašena je Kraljevina Italija na čelu sa pijemontskom dinastijom Savoja, a 1866. vodio se i Treći rat za ujedinjenje Italije, koja je nakon njega anektirala Veneciju.

„Poljubac“, Frančesko Ajez, 1859. Foto: Wikimedia Commons/Pinacoteca di Brera/wga.hu/Artwork

No pre toga, tačnije, nedugo nakon pobede u Drugom ratu, slikar Frančesko Ajez (Venecija 1791—Milano 1882) naslikao je „Poljubac“, najslavniji u bogatoj italijanskoj istoriji. Desilo se to upravo 1859. godine. Sliku je naručio grof Alfonso Marija Viskonti od Saličeta, tražeći od umetnika da prikaže veru i nadu u savez Pijemonta i Francuske.

Svestan da su nacionalistički pokreti u krvi gušeni, on je ideal zavere (nosioci Rizorđimenta bile su organizacije poput Mlade Italije Đuzepea Macinija, i brojnih „karbonara“, tajnih društava u kojima su ključne uloge igrali ljudi poput Gabrijelea Rosetija i Đuzepea Garibaldija) i borbu protiv stranog zavojevača, odlučio da prikrije „dvosmislenim, nerazumljivim komunikacijskim shemama“, da bi izbegao cenzuru austrijskih vlasti.

Na slici se nalazi srednjovekovni par (i sam hromatizam slike nasleđe je renesansnih škola venecijanskih majstora) uhvaćen u trenutku strasnog zagrljaja i poljupca; akt poljupca — koji se smatra jednim od najintenzivnijih poljubaca u zapadnoj umenosti — taj je koji se nalazi u centru kompozicije, a ne sam ljubavni par, što je Ajez postigao izbegavanjem da prikaže njihova lica, koja su neprepoznatljiva, te geometrijskom shemom i perspektivom.

„Poljubac“, Frančesko Ajez, 1859. Detalj sa slike: bodež, koji simboliše neizbežnost italijanske bune na Habzburge. Foto: Wikimedia Commons/Pinacoteca di Brera/wga.hu/Artwork

Utisak zavere i opasnosti stvara zlokobna senka na levoj strani platna; njegova leva noga počiva na stepeniku, što sugeriše neminovnost brzog rastanka, to da on mora hitro krenuti, da već mnogo rizikuje zadržanjem, čime je prikazana i opasnost bivanja patriotom; bodež sakriven ispod ogrtača, jedva vidljiv na butini leve noge, predstavlja neizbežnost bune na Habzburge; njegove crvene hlače i njena plava haljina predstavljaju boje francuske zastave.

„Poljubac“ se smatra simbolom italijanskog romantizma, ako ni zbog čega drugog a ono zato što podvlači duboka osećanja pre nego racionalne misli i zato što predstavlja reinterpretaciju i reevaluaciju srednjeg veka u patriotskom i nostalgičnom tonu. Na dubljem nivou, slika simboliše romantične nacionalističke i patriotske ideale Rizorđimenta.

Ovo remek-delo javnosti je prvi put predstavljeno 9. septembra 1859. godine u Pinakoteka di Brera, glavnoj milanskoj galeriji, ali je naredne dve i po decenije krasilo luksuzne rezidencije Kuće Viskonti. Grof je tek 1886. odlučio da „Poljubac“ pokloni Pinakoteka di Brera, gde se i danas nalazi u sobi XXXVII. Postoje još dve verzije nastale tih godina; na jednoj žena nosi belu haljinu koja simboliše proglašenje Kraljevine Italije, a na drugoj se Italija sama manifestuje u zelenom ogrtaču mladića.

Inače, reditelj Lukino Viskonti (1906—1976), izdanak slavne kuće o kojoj je ovde bilo reči, koja je naručila sliku o kojoj je bilo reči, inspirisan „Poljupcem“, snimio je 1954. godine film „Smisao“ (ital. Senso), koji se smatra remek-delom samim po sebi.

VIDEO: Ani je četkica za slikanje beg iz korporativnog sveta

(P. L.)