Klimtov „Portret Adele Bloh-Bauer I“ ili „Žena u zlatnom“? Kratka priča iza velikog umetničkog dela

„Portret Adele Bloh-Bauer I“, Gustav Klimt, 1907. Foto: Wikimedia Commons/1. The Yorck Project (2002) 10.000 Meisterwerke der Malerei (DVD-ROM), distributed by DIRECTMEDIA Publishing GmbH

Gustav Klimt je rođen 14. jula 1862. godine u predgrađu Beča, od oca Ernsta, gravera zlata doseljenog iz Češke, i muzički talentovane majke Ane. Možda genetski sklon tome, još kao četrnaestogodišnjak je „upao na budžet“ na bečkoj Školi primenjenih umetnosti (danas Akademiji), i tamo primio konzervativno, klasično obrazovanje sa fokusom na arhitektonsko slikanje, mada je vrlo brzo proširio horizonte i počeo da dobija narudžbine.

Preporučujemo

Posle diplomiranja 1883, skupa sa mlađim bratom Ernstom i zajedničkim drugom Francom Mašom, otvorio je atelje i sa njima napravio dogovor: sve lične umetničke sklonosti trojka će odbaciti u korist istorijskog stila, popularnog među ondašnjom bečkom aristokratijom i višom klasom, i fokusiraće se na izradu murala, što se ispostavilo kao mudro jer im je slikarsko umeće obezbedilo čitav niz angažmana na oslikavanju crkava, pozorišta i javnih prostora; čak su 1888. godine primili Zlatni orden za zasluge od cara Franje Josifa. Dve godine docnije pristupili su konzervativnom Bečkom umetničkom udruženju, koje je pod svojom kontrolom držalo većinu galerija u gradu, ali je uskoro Klimt krenuo svojim putem, koji će njegovo ime zlatnim slovima upisati u istoriju umetnosti.

Brat Ernst se 1891. oženio Helenom Flege, a Gustav naslikao prvi u nizu portreta njene sestre Emilije; ali već naredne godine Ernst umire, i Gustav, skrhan bolom, počinje da odbacuje naturalističke zamke svog formalnog obrazovanja i da se okreće simbolizmu i razvoju sopstvenog stila. I mada su 1894. Maš i on dobili narudžbinu da oslikaju tavanicu Velike dvorane na Bečkom univerzitetu, njegov poslovni odnos sa Mašom postaje neodrživ zbog Klimtovog umetničkog zaokreta.

Posebno nakon što je 1897. sa grupom umetnika sličnih svetonazora (među kojima su, pored umetnika iz brojnih drugih branši, bila još samo dva slikara, Oskar Kokoška i Egon Šile) istupio iz Bečkog umetničkog udruženja i osnovao Bečku secesiju, čiji je bio prvi predsednik, urednik njihovog lista „Sveto proleće“ i autor simbola — grčke boginje Atine Palade. Bečka secesija nije forsirala nikakav poseban stil već se ograničavala na odbacivanje klasične, akademske umetnosti, i posvetila pomaganju netradicionalističkih mladih umetnika, otvaranju bečkih vrata međunarodnoj umetnosti i izložbama svojih članova.

Gustav Klimt, fotografija iz 1914. godine. Foto: Wikimedia Commons/ceskatelevize.cz

1900. godine Klimt je na 7. izložbi Bečke secesije izložio mural „Filozofija“, jedan od ona tri koja je radio za univerzitet, i izazvao skandal zbog „pornografije“ i uznemirujuće, mračne simbolike. Preostala dva murala, „Medicina“ i „Pravda“, nisu prošla ništa bolje i dovela su do peticije nekoliko desetina profesora sa ciljem sprečavanja njihove instalacije, a o tome se raspravljalo čak i u austrijskoj skupštini. Na kraju nikakva odluka nije pala; ali kada su nekoliko godina kasnije i dalje bila sklonjena od očiju javnosti, Klimt je vratio novac od honorara u zamenu za radove i zakleo se da više nikada neće primiti porudžbinu od države, rekavši: „Dosta mi je bilo cenzure... Odbacujem svu državnu pomoć, ne želim ništa od njih“. Ova tri dela su nažalost izgubljena pošto su po svemu sudeći stradala u požaru koji su esesovci podmetnuli maja 1945. u zamku u koji su bila sklonjena.

No uprkos svemu tome, njegova slava je tih godina bila na vrhuncu. „Medicina“ je na Svetskoj izložbi u Parizu dobila gran pri, dok je 1902. izlaganje njegovog ogromnog „Betovenskog friza“ (o kojem je Telegraf.rs ranije pisao) na 14. izložbi Bečke secesije bilo ispraćeno velikim oduševljenjem umetničke javnosti.

Te se godine nazivaju njegovom „zlatnom fazom“, kada je za stvaranje svojih ikoničkih likova i figura obilato koristio ornamentalne zlatne listiće, i ravne, dvodimenzionalne perspektive koje podsećaju na vizantinske mozaike. „Judit I“ (1901), „Danaja“ (1907) i „Poljubac“ (1907—08) verovatno su najbolji predstavnici iz tog njegovog perioda. Kao i „Portret Adele Bloh-Bauer I“, remek-delo koje je povod pisanja ovog teksta, na kojem je radio u periodu 1903—07. po narudžbini bogatog industrijalca Ferdinanda Bloh-Bauera, muža portretisane dame, koja je i sama poticala iz moćne bankarske porodica i koja je možda imala aferu sa Klimtom, kojeg je upoznala još krajem prethodne decenije.

Za potrebe izrade tog portreta, Klimt je decembra 1903. sa Maksimilijanom Lencom posetio vizantijsku Baziliku svetog Vitalija u Raveni, sagrađenu tokom vladavine Justinijana sredinom petog veka, čuvenu po svojim prekrasnim mozaicima, posebno zlatnim mozaicima samog cara i njegove supruge carice Teodore, koji su, po rečima Lenca, „ostavili ogroman utisak na Klimta“; po rečima samog Klimta, „mozaici neverovatne veličanstvenosti“ predstavljali su „otkrovenje“ za njega.

„Portret Adele Bloh-Bauer I“, Gustav Klimt, 1907, detalj. Foto: Wikimedia Commons/1. The Yorck Project (2002) 10.000 Meisterwerke der Malerei (DVD-ROM), distributed by DIRECTMEDIA Publishing GmbH

Sve u svemu, ni za jedan svoj portret nije se ovaj veliki umetnik spremao kao za svoj prvi Adele Bloh-Bauer: veći deo slike izrađen je složenom tehnikom korišćena zlatnih i srebrnih listića i dodavanjem dekorativnih motiva u bareljefu na podlogu đeso, koja se tradicionalno koristi pri izradi ikona; postoje takođe i delovi oslikani uljanim bojama. Zlatni ram slike izradio je arhitekta Jozef Hofman.

Portret je veličine 138 sa 138 centimetara, i prikazuje gospođu Bloh-Bauer kako sedi na zlatnom tronu ili stolici, ispred zlatne zvezdane pozadine. Oko vrata su dragulji koje je Klimt 1901. uvrstio na sliku „Judit I“, za koju mu je Adele takođe pozirala; na sebi nosi usku zlatnu haljinu, koja se na pojedinim mestima utapa u pozadinu u tolikoj meri, da je teško razaznati gde haljina tačno prestaje, zbog čega je jedan muzejski kustos napisao da „čovek nabasava na model gotovo slučajno, toliko je ona umotana u debele geometrijske sheme“, koje su nekima erotski sugestivne.

Adelina kosa, lice, dekolte i ruke oslikani su uljanim bojama i čine manje od jedne dvanaestine čitave slike. Frenk Vitford, kritičar i istoričar umetnosti, smatra da je efekat zlatne pozadine takav, da „uklanja Adele Bloh-Bauer sa zemaljske ravni, transformiše meso i krv u san senzualnosti i samozadovoljstva“; on, kao i mnogi drugi, smatra da ovo delo više liči na versku ikonu nego na sekularni portret. Drugi je, pak, upoređuju sa „Mona Lizom“ jer „otelovljuje ženstvenost“, a trećima zbog zlata Adele deluje “melanholično i ranjivo, nepristupačno daleko a opet ushićeno“.

Slika je bila u porodičnom vlasništvu sve dok je nacisti, zajedno sa „Portretom Adele Bloh-Bauer II“ iz 1912, nisu konfiskovali tokom Drugog svetskog rata i preimenovali u „Žena u zlatnom“, da bi izbegli pominjanje ove nekada uticajne jevrejske porodice. Posle rata je bila deo stalne postavke Austrijske galerije „Belvedere“, sve dok Bloh-Bauerova nećaka Marija Altman nije dobila tužbu protiv Republike Austrije pa onda 2006. sliku na aukciji prodala za 135 miliona dolara, što je tada bio rekord.

„Portret Adele Bloh-Bauer I“, Gustav Klimt, 1907, detalj. Prikazani simboli, navodno, sugerišu erotiku. Foto: Wikimedia Commons/1. The Yorck Project (2002) 10.000 Meisterwerke der Malerei (DVD-ROM), distributed by DIRECTMEDIA Publishing GmbH

Portret se danas nalazi u njujorškoj galeriji „Neue“ osnovanoj 2001. i specijalizovanoj za nemačku i austrijsku umetnost ranog dvadesetog veka. Onaj manje poznati a gorepomenuti drugi portret Adele Bloh-Bauer prodat je za 88 miliona dolara, a kupac je bila Opra Vinfri, koja je posle ustupanja slike Muzeju moderne umetnosti na par godina, istu pre tri godine prodala nepoznatom kineskom kupcu za 150 miliona. Inače, 2015. snimljen je film „Žena u zlatnom“ u kojoj Helen Miren tumači lik Marije Altman.

1905. Bečka secesija se podelila u dve grupe, od kojih se jedna obrazovala oko Klimta. On je iste godine dobio narudžbinu da oslika palatu jednog briselskog fabrikanta koju je dovršio 1910. godine, da bi naredne bio dobitnik prve nagrade na Međunarodnoj izložbi umetnosti u Rimu za sliku „Smrt i život“ (izgleda je ovu nagradu od svih najviše cenio). Januara 1918. doživeo je moždani udar i bio delimično paralisan, i potom hospitalizovan. Tamo je zakačio upalu pluća i preminuo već 6. februara. Sahranjen je na bečkom groblju Hitcinger.

Klimtove poznije godine i radove najbolje sumiraju njegove sopstvene reči: „Nikada nisam naslikao autoportret. Manje sam zainteresovan za sebe kao predmet slikanja nego što sam za druge ljude, iznad svih za žene“. I zaista, na većini njegovih skica i slika iz poznijih godina nalaze se žene, najčešće polunage ili načisto nage. On sam se nikada nije ženio, ali je imao bezbroj afera, često sa svojim modelima, i usput napravio četrnaestoro dece. Najduža veza mu je bila sa Emilijom Flege, mada je priroda njihovog odnosa ostala nepoznata; zna se da je trajala do kraja i da su njegovi pozni pejzaži nastali upravo tokom niza letovanja sa njom i njenom porodicom na Aterskom jezeru u oblasti Salckamergut.

(P. L.)