Matićevo premotavanje na početke: Košmarni dani sa "teškim" ocem, "večiti" me proglasili netalentom

Životna priča srpskog fudbalera Nemanje Matića ne razlikuje se previše od velikih karijera mnogih slavnih igrača. Većina je prošla detinjstvo daleko od izobilja, odgajani u radničkim porodicama, krenuli sa prašnjavih terena i trnovitim putem došli do vrha...

Matića nećemo gledati u Humskoj protiv Partizana, trenutno nije na skali prioriteta kod Solskjera, ali smo mogli da vidimo Matićev pogled u prošlost - ispričan u prvom licu na zvaničnom sajtu kluba.

Preporučujemo

- Fudbal je uvek bio značajan u mojoj porodici. Otac mi jer bio fudbaler, brat mi je fudbaler (sada igra u APOEL-u iz Nikozije) i ja sam fudbaler - ovako glase Nemanjini uvodni redovi o svojim počecima.

Sećanje na detinjstvo priziva najlepše uspomene, reči se "same pišu"...

- Mama i tata su me vodili na treninge i utakmice. Tata mi je bio trener tri godine i mrzeo sam to! To je bio košmar. Bilo je jako teško sa njim, jer čak i kada bih postigao pet golova na utakmici, uvek mu je nešto smetalo u mojoj igri. Svi drugi su bili OK, čak i moj brat, samo ja ne. Samo jednom u životu i nikada više otac mi je rekao da sam dobro igrao, a to je bilo je polufinale Lige Evrope između Benfike i Fenerbahčea. Uvek sam se pitao zašto toliko traži od mene, ali ispostavilo se da je to dobro kada se gleda na duži rok. Ali, mrzeo sam ga kao trenera!

Foto: Guliver/Laurence Griffiths/Getty Images

Očeva strogoća ga, ipak, nije odvratila od fudbala - u njega se zaljubio i odbio svaku drugu ideju da se bavi nečim drugim u životu. I tada je znao - biće fudbaler.

- I pored toga više sam voleo fudbal od škole. Naravno, voleo sam školu zbog druženja, ali uvek bih razmišljao samo o sportovima, fudbalu i košarci pre svega. Nisam bio najbolji đak, ali sam bio dovoljno dobar da prođem razrede bez problema. Tokom leta, pošto nismo imali para, ostajali smo u selu i pravili turnire u raznim sportovima. Ta besparica nam nije bila nikakav problem, moja zemlja je bila u teškoj ekonomskoj situaciji, ali ja sam bio zadovoljan onim što imam. Igrali smo sve žive sportove, a na turnire su nam dolazila deca i iz obližnjih sela. Za nas je to bilo kao da igramo derbi Zvezde i Partizana, a ostati neporažen na svom terenu stvar časti. Imali smo teren pored groblja, koji je bio ili prašnjav ili blatnjav, tako da si fudbalu morao da priđeš, a ne da čekaš pas, što je odlično, a kada bi nam lopta upala u susedno groblje, igrali smo "zimi-zami-zum" pošto smo se plašili da pređemo.

Već u ranom tinejdžerskom tobu Matić je primećen, "skauti" su ga "ošacovali", a kada su za njega čuli i Zvezda i Partizan, stigao je poziv sa obe adrese, ali je na obe strane Topčiderskog brda proglašen netalentovanim.

- Kada sam imao 10 godina, primetio me je tokom jednog tog našeg seoskog turnira čovek iz većeg kluba koji se nalazi na otprilike 30 kilometara od Uba. Nije mi verovao da sam 1988. godište, te je posle toga otišao kod mog oca koji mu je potvrdio. Zaigrao sam za taj klub ubrzo na jednom turniru, tu smo proglašeni za najbolji mladi tim u Jugoslaviji, a ja za najboljeg igrača. Nakon toga tražili su me Crvena zvezda i Partizan i ja sam odabrao Zvezdu. Nakon pet godina rekli su mi da nisam dovoljno dobar i da mogu da idem, pa sam prešao u Partizan, a onda su mi i oni isto rekli posle godinu dana.

Teško je bilo posle dokazati da ipak vredite, nije bilo nimalo jednostavno Nemanji tada, ali odustajanje nije bila opcija - želeo je svima da dokaže da je kalibar za velika dela.

- Kada vam stalno pričaju da niste dovoljno dobri šta vam drugo preostaje nego da svima dokažete da greše. Tako sam se vratio kući u moj prvi klub, onda sam sa 18 igrao treću ligu Srbije, nakon šest meseci sam prešao u Slovačku. Nakon dve i po godine u Košicama prešao sam u Čelsi, pa u Benfiku, pa nazad u Čelsi i evo me u Junajtedu.

Foto: Guliver/Laurence Griffiths/Getty Images

Majčina strana, u smislu odabira profesije, nije prevagnula, ljubav prema fudbalu bila je jača od svega, ali za ovakvog Matića kakvog ga svi znamo, lepo vaspitanog i prijatnog, zaslužna je upravo majka.

- Dosta toga dugujem majci. Njoj je škola uvek bila na prvom mestu i nije bila srećna što sam toliko posvećen sportu. Jednom mi je kroz suze pomogla da odsustvujem sa časova zbog treninga, znam koliko joj je bilo teško, ali bez toga ne bih imao ovakvu karijeru. Pre nego što je počela ova sezona proveo sam celo leto u mom selu. Bio mi je to najduži odmor u životu! Tamo mi je i najlepše jer me svi poznaju, vodim normalan život. Najsrećniji sam u Vrelu gde imam rutinu svaki dan - ustanem, bacim se sa klincima u bazen, ručam, a popodne sa suprugom gledam iz kafića sina kako igra fudbal na lokalnom terenu. Svi znaju da sam tamo i niko me uznemirava. Ja sam normalan čovek kao i svi. U selu živi mnogo mojih drugara iz detinjstva te smo oformili klub. Želeli smo da krenemo kako i treba, sa samog dna. U prve dve sezone nismo poraženi, a vezali smo 47 pobeda, tako da smo se pomerili za tri ranga i sada smo u Srpskoj ligi Zapad.

Nemanjin izbor odmalena bila je Zvezda...

- Srbi vole da navijaju za klubove za koji igraju naši fudbaleri. Zato mnogo Srba podržava Mančester junajted, ali ne samo zbog mene, već i zbog Nemanje Vidića. Tako sam i ja kada sam bio klinac. Ipak, prvo Zvezda, pa onda Valensija zbog Miroslava Đukića koji je prijatelj mog oca. Zanimljivo je da sada njegov sin živi u Mančesteru i da mi je on najboji prijatelj.

Za kraj, podelio je Nemanja sa čitaocima Mančesterovog sajta još jedan detalj iz svog života, na koji, kako kaže, nikako da se navikne.

- Volim da idem u Srbiju, ali moram da priznam da mi je i dalje neobično to što su imenovali ulicu po meni. Kada sam čuo nisam mogao da verujem ušima. I dalje mi nije jasno. Možda ću za 20-30 godina moći da kažem da sam ipak učinio nešto dobro.

(Telegraf.rs)