1.000 evra mesečno od države bezuslovno? To je zapravo strašna ideja

Foto: Pixabay

Zbog neadekvatne socijalne zaštite u SAD, ali i drugim zemljama sveta, univerzalni osnovni prihod postaje sve popularniji (Universal Basic Income – UBI).

Jaz između bogatih i svih ostalih značajno se proširio poslednjih godina, a mnogi se plaše da će se robotizacija i globalizacija još više proširiti.

Zagovornici ovog modela kažu da ukoliko je jedini izbor onaj između masovniog siromaštva i univerzalnog prihoda, poželjniji je svakako univerzalni prihod.

Takav program bi omogućio ljudima da troše svoj novac na ono što najviše cene. To bi stvorilo široki osećaj vlasništva i novu izbornu jedinicu koja bi uzdrmala sistem politike velikog novca. Eksperimenti koji su neke države već sprovele kada je reč o ovom modelu pokazale su da takve politike mogu osnažiti žene i druge marginalizovane grupe.

Ali UBI je pogrešna ideja, ne samo zato što je preskupa ( osim ako ne bi podrazumevala i duboke rezove), UBI od samo 1.000 dolara mesečno koštao bi oko 4 biliona dolara godišnje, što je blizu ukupnog federalnog budžeta 2018. godine. koja bi nametnula ogromne troškove ekonomiji.

I, ne, UBI ne bi mogao da se finansira državnim dugom ili novom štampanom valutom.

Foto-ilustracija: pixabay.com

Žrtvovanje svih drugih socijalnih programa radi UBI-a je gotovo strašna ideja. Takvi programi postoje za rešavanje specifičnih problema, kao što su ranjivost starijih osoba, dece i osoba s invaliditetom. Zamislite da živite u društvu u kome deca i dalje gladuju i gde su oni sa teškim zdravstvenim stanjem lišeni adekvatne nege, jer su svi prihodi od poreza otišli ​​na slanje mesečnih čekova svakom građaninu, uključujući milionere i milijardere.

Iako UBI čini dobar slogan, to je loše osmišljena politika. Osnovna ekonomska teorija implicira da su porezi na dohodak distorzivni, jer obeshrabruju rad i investicije. Štaviše, vlade bi trebalo da izbegavaju transfere istim ljudima od kojih prikupljaju prihode, ali to je upravo ono što bi UBI uradio.

U SAD-u, na primer, oko tri četvrtine domaćinstava plaća bar neke savezne prihode ili poreze na plate, a još veći udeo plaća državni porez.

Osim toga, već se nudi razumnija politika: negativan porez na dohodak, ili ono što se ponekad naziva "garantovanim osnovnim prihodom" ali da umesto da se svakome da po 1.000 dolara mesečno, program sa garantovanim prihodima nudi transfere samo pojedincima čiji je mesečni prihod ispod 1.000 dolara, čime se ostvaruje samo delić troškova UBI-a.

Zagovornici UBI-a tvrde da su programi ne-univerzalnog transfera manje atraktivni jer ih glasači neće prihvatiti. Ali ova kritika je neosnovana. Garantovani osnovni dohodak jednako je univerzalan kao i nacionalno zdravstveno osiguranje, koje svakome ne daje mesečne isplate, već koristi svima koji su pretrpeli medicinske troškove.

Isto važi i za programe koji bezuslovno garantuju podršku za osnovne potrebe, kao što su hrana za siromašne i osiguranje od nezaposlenosti. Takve politike su veoma popularne u zemljama koje ih imaju.

Konačno, veliki deo entuzijazma za UBI zasniva se na pogrešnom tumačenju trendova zapošljavanja u razvijenim ekonomijama. Suprotno uvreženom mišljenju, nema dokaza da će ti ljudi raditi zaista i pored tog osnovnog prihoda.

Robotizacija i globalizacija su zaista donele restrukturiranje, eliminisanje određenih vrsta poslova i povećanje nejednakosti. Ali umesto da se izgradi sistem u kome veliki deo populacije prima priloge, trebalo bi da usvajamo mere za podsticanje stvaranja radnih mesta „srednje klase“ sa dobrom zaradom, uz istovremeno jačanje naše oslabljene mreže socijalne zaštite.

UBI ništa od toga ne radi.

U tekstu na portalu Sveskog ekonomskog foruma, savet je da se umesto toga radi na demokratskoj politici, da se podstakne građansko učešće i traže kolektivna rešenja. Samo sa mobilnim, politički aktivnim društvom možemo da izgradimo institucije koje su nam potrebne za zajednički prosperitet u budućnosti, istovremeno štiteći najugroženije među nama.

KAKO JE SVE POČELO?

Ideja da se brojne beneficije vlade zamene jednim čekom i pošalju svim domaćinstvima, bez obzira na prihod i na to da li rade ili ne, počeo je da dobija sve veću pažnju u svetu poslednjih nekoliko godina.

Finska je odavno planirala uvođenje ovog projekta, i prva je sprovela pilot projekat koji je rezultirao neuspehom jer se zaključilo da je preskup.

Holandski grad Utreht takođe je pokrenuo eksperiment i tek treba sada čekati rezultate da se vidi kakav je efekat. Ljudi u tom gradu u eksperimentalnom periodu dobiće po 1.100 evra.

Bogata Švajcarska odbila je taj predlog na referendumu, a Vlada premijerke Ketlin Vun u Ontariju je saopštila da će “rad sa učesnicima eksperimenta odrediti i osmisliti kako treba sprovesti pilot projekat koji podrazumeva osnovni minimalni dohodak”. I to je bio početak širenja trenda.

VIDEO: Radna nedelja od 4 dana - prednosti i mane

(Telegraf Biznis)