Kad slatka jagoda ostavi gorak ukus u ustima: Cena se menja na tri sata, a ti shvatiš šta je život na selu

Pre, sada već, tri godine stigao sam u Beograd kako bih studirao i kako bih postao novinar. Neke stvari sam ispunio, neke ću tek, ali ono što prečesto čujem jeste – Šta ćeš u Beogradu? Ovde je gužva, vrati se na selo, tu je budućnost, to je život. E, pa nije. Teško i da će biti, ali zato i pišem ove redove, da predstavim kako to sve izgleda.

Prvenstveno, voleo bih da uputim u širu priču, da objasnim prošlost kako bih što bolje mogao da prijemčim sadašnjost i muke prosečnog poljoprivrednika. Naime, moja porodica je dugo tragala za idealnim poslom na selu, s obzirom na to da živimo u Kaoni, mestu od nekih 150 stanovnika...

Tragali su, posle stočarstva, raznih pokušaja sađenja, došlo je vreme i na jagodarstvo, jer to je „isplativa ideja“. Istina, jeste, ali i nije. Kako sad to? Eh...

Taj posao iziskuje posvećenost u tri četvrtine jedne godine, traži pažnju, rad, ali i troškove za koje je pitanje da li će na kraju biti i nadomešteni.

Voda, đubriva, pesticidi, insketicidi, „hrana“ za te jagode... Samo su neki troškovi koje je primoran da plati prosečan poljoprivrednik, a gde su sadnice, priprema i sve ostalo?

A šta je sa zaradom i prodajom tih istih jagoda? Pa...

Prosečan dan u njivi, tokom branja jagoda

Kao što sam već gorepomenuo, imao sam tu sreću (ili nesreću) da se rodim na jednom selu, da udišem taj sveži, čist vazduh od samog rođenja, te da dopustim nekim stvarima da me oblikuju u ličnost, ali i čoveka kakav sam danas. Neretko volim pobeći od Beograda i svakodnevnice, te doći u Kaonu gde vreme provodim s roditeljima, bratom, ali i svom rodbinom i prijateljima.

No, ovaj put poseta je imala malo drugačija zaduženja, jer sam došao u (ne)vreme kada se beru jagode. Ono vreme kada svaki poljoprivrednik želi da zaradi, ima taj dašak nade da će postati milioner (dinarski, naravno), ali opet nikad ne zna šta mu se može desiti i kakva ga nedaća može snaći u samo jedom danu, što je, nažalost, ovoga puta i bio slučaj.

Roditelji su me zamolili da ostanem i pomognem, s obzirom na to da nisam poznat kao neko ko je sklon fizičkim poslovima, moje zaduženje je bilo da nosim gajbice, što prazne, što one s jagodama, ali i da s vremena na vreme odem do prodavnice po hladno osveženje, jer kako kaže stara poslovica "ko nema u glavi, ima u nogama". Ili sam jednostavno morao da zabavljam ljude svojim pričama.

Osvanuo je taj dan, zraci Sunca su se probijali kroz roletne na prozorima i pre sedam časova, malo su me naterali da se promeškoljim po krevetu, ali me nisu i podigli iz istog. Već sam čuo svoj telefon da zvoni i pozive od ljudi koji su uveliko bili u njivi i brali jagode, ali sam i njega sklonio sa strane da mi ne smeta.

Sledeće čega se sećam jeste da je majka užurbano uletela u sobu i naterala me da ustanem, da se spremim i budem u pripravnosti. Sat je pokazivao tek devet časova, a krmeljive oči su izgledale krvavo jer sam prošle noći do kasno gledao serije – danak neiskustvu.

"Ekipa“ je stigla na doručak, razdraganost i osmesi su zavladali čitavom kućom, jednostavno, sve je bilo živo. Trebalo mi je vremena da dođem k sebi, da razaznam te likove i da čujem šta se to izdešavalo. Završili su jedan deo njive, nabrali su čak 27 gajbica i to je trebalo prodati.

Pre nego što nastavim, trebalo bi i da opišem tu "ekipu" koja bere jagode tog dana. Osim porodice, tu je bila i moja omiljena osoba iz čitavog komšiluka, čiča Dušan, koji me od malih nogu savetuje za određene stvari, ali i voli da priča o tome kako je on žario i palio dok je bio mlađi, što mi uvek izmami osmeh na lice.

Takve priče imaju dušu.

Osim čiče Dušana, tu je i njegova supruga, koja mu obično priča da „ćuti i ne lupeta pred detetom“, na šta se svi smeju, dok mi nastavljamo, ali samo malo tiše. Tu je ostatak porodice, poneki prijatelj koji želi da pošteno zaradi nadnicu i stekne malo novca, onako "sa strane". Sve u svemu zabavan sklop ljudi s kojim vreme prođe u treptaju oka.

Dok su doručkovali, planirao sam ostatak dana, jer jednostavno, ja sam onaj čovek sa idejama, što je rezultiralo time da na mene padne breme i onog čoveka koji će s bratom otići da proda jagode.

Nastavljena je priča u kući, sve je treperilo, poput dece u vrtiću ili osnovnoj školi, krenulo je preplitanje priča, umešao se i dašak alkohola, jer trebalo je zaliti dobar posao.

Doručak je bio gotov, otišao sam do njive s njima, ali sada već i malo raspoloženiji jer sam popio pivo. Ne postoji bolji način za razbuđivanje osim hladnog piva na letnjem danu. Naravno, po dolasku u njivu odbrao sam i jednu jagodu i onako je celu strpao u usta, bila je slatka poput prve ljubavi, melem za nepca.

Bacili smo se na rad, brat i ja smo već spakovali sve pune gajbice u kola, Sunce je sve jače pržilo, ali to nije nikada ni bio problem. Seli smo i mi u automobil,  miris jagoda je bio ogroman. Ceo automobil se osećao, a mi smo se topili i iskušenje je bilo sve veće da uzmemo makar jednu jagodu iz savršeno napakovane gajbice, što nikako nismo smeli.

Iskušenje je bilo veće, veće i veće... Ali izdržali smo. Konačno, posle nekih 30-ak minuta vožnje, stigli smo do otkupnog mesta koje je bilo prepuno raznih ljudi, ali nigde nije bilo kupaca...

- Šta ćemo sad? – upitao me je brat, a ja sam ga samo pogledao i slegnuo ramenima, jer stvarno nisam znao.

Odlučili smo da ostanemo i sačekamo, kako su naše jagode bile znatno bolje od svih ostalih, drugi su dolazili, zagledali, ispitivali... A mi smo samo ćutali i smejali se – to je to, na konju smo. Stigli su i prvi nakupci, došli su do auta i pitali kratko gledajući svaku gajbicu

- Pošto ti je ovo, brale? - rekao bi neki slučajni prolaznik koji bi ih pomerao, dizao, spuštao...

S obzirom na to da nismo znali cenu, rekli bismo 230-240, kako kome. Usledilo bi klimanje glavom i odlazak dalje, što nekad i nije dobar znak. Tada je došao i prvi komentar od čoveka koji je stajao pored nas.

- Jeste, oni misle da ću da im dam za džabe. Lud sam. Ne dam, radije ću da ih izbacim iz kola i izgazim ovde nego da im dam za džabe – rekavši to potegnuo je flašu s pivom u ruci i počeo da se smeje.

Međutim, posle nekog vremena, vratili bi se i tražili malo spuštanje cene. Sve više ljudi je dolazilo s jagodama, pa smo shvatili da je pravo vreme da prodamo i vratimo se na njivu. Pregovarali smo se i našli smo se na ceni od 210 dinara, nije mnogo, ali ni malo s obzirom na to da žurimo. Bilo je tačno 11 časova kad smo krenuli nazad.

Smejali smo se u automobilu ponovo, uzeli smo pare, dan je dobro počeo, sasvim solidno štaviše. Vratili smo se na njivu, tamo je branje napredovalo i više nego dobro, polako se punila gajbica za gajbicom, a za sve to vreme moj čiča Dušan i ja smo ulazili u razne priče noseći pune i prazne gajbice po njivi. Od politike, preko poljoprivrede, a obično bi to završilo pričom o nekim ženama, jer to tako jednostavno mora i tu je sva nauka.

Odmicalo je vreme, naporno je bilo, Sunce je sve više pržilo, ali čitava njiva je odzvanjala našim smehom i pričama gde smo svi bili srećni i zadovoljni, jer sve je dobro. Cena je dobra, nećemo biti u minusu, nećemo morati da uništimo sve zasade i tako se okrenemo od trenutno jedinog izvora prihoda.

Reklo bi se da je prava idila vladala tog podneva u našoj Kaoni. Negde oko 12 časova, mama je već pripremila i kafu za radnike, ja sam sa svojim čičom uzeo pivo i sve je išlo tokom više nego savršenim. Tatu sam zagovarao i ispitivao nekim krajnje glupim pitanjima, što zbog dosade, što zbog toga jer me zanimaju tako neke banalne stvari, sve dok me ne bi oterao na drugi kraj. Ali opet, sve je to normalno.

Bilo mi je zanimljivo da hodam tako uzduž i popreko, uzbrdo i nizbrdo, da slušam šta mi pričaju, ali i ja da pričam i zabavljam ljude. Hodanje mi je i dobro došlo, jer bih tako mogao da dovedem svoju liniju u redu, ali i to nošenje gajbica, sve dok sam u prirodi i dok Sunce krasi ovaj lepi dan.

Vreme je teklo sve brže, 12 časova je polako prešlo u 13, a meni je već „progorelo“ mesto, pa sam počeo da idem do prodavnice, odlazim do kuće koja je na samo dva minuta hoda, jednostavno nisam mogao više da trpim Sunce i znoj koji je sve više ulazio u oči, a istovremeno je i mom telu davao onaj miris i onu aromu koja nije baš prijatna.

Tih 13 časova je preraslo u 14, sećam se, berači su završili sa svojim vrstama i izašli su do kraja, a onda su odlučili da uzmu mali odmor i predah, popiju nešto hladno, pojedu nešto slatko i napune baterije. To je bio i „kobni“ sat, jedan od komšija koji je odvezao jagode nešto ranije da proda, bratu je poslao kratku poruku u kojoj je bio samo tekst.

- Sto dinara.

To je bilo to, tako je glasila poruka koja je naterala brata da baci telefon, tatu da počne da psuje i preti kako će plugom i tanjiračom uništiti svaku jagodu u njivi i kako mu ništa od ovoga ne treba. Svi ostali su samo pogledali u zemlju i to je bilo to.

Nije dobro, nikako nije dobro. Za samo tri sata, cena jagode je prepolovljena i to sada, na samom početku branja. Loše je, jako je loše, a preti da bude i gore. Kukanje se proširilo, a sve sam gledao svojim očima, nisam znao šta da kažem, nisam znao šta da uradim, ćutao sam i slušao druge...

Nastalo je malo dvoumljenje, kako dalje, šta raditi, da bi odluka pala na to – ostalo nam je pola njive za branje, odložićemo do sutra, možda se cena popravi. Brat je u kola spakovao nabrane gajbice, odvezao je i prodao po 100 dinara, što je bila i premija u tom trenutku.

Sva graja, razdraganost i smeh, sve je nestalo u samo par sekundi, sve zbog te jedne poruke koja je sadržala tek nekoliko karaktera. Kao da se čitav svet srušio u sekundi, sve se to odigralo tako brzo, u treptaju oka.

Videvši šta se dešava, vratio sam se kući, spakovao svoje stvari, stavio ranac na leđa, uzeo svoju torbu u ruke i zaputio se ka Beogradu, gde me je čekao moj posao, moja redakcija i moj kompjuter s kog ovo i pišem.

Zaključak priče

Muka, rad, trud i zalaganje se ne isplate uvek. Ne ispati se svaki trud, možda nije pravedno, možda nije u redu, ali jednostavno – to je život. Težak je život na selu, jer prečesto zarada, ali i sam život ne zavise od pojedinca već zavise od bezbroj faktora koji se menjaju svakoga dana.

Vremenske nepogode, pakleno mala cena, prevelka ponuda... To su stvari koje kroje život prosečnog poljoprivrednika kao u ovoj priči iznad.

Naravoučenije priče jeste to da smo mi kao ljudi nemoći pred svim nedaćama koje život sprema, da samo treba biti zadovoljan i srećan malim stvarima i ne treba maštati o prevelikim stvarima, jer, to se može iskvariti.

(Telegraf Biznis)