Srbijo među šljivama: Da li tradicionalno voće donosi veću zaradu potrošaču, nadničarima ili prekupcima?

Pre otprilike dva veka, Mitar Tarabić je izrekao jedno predskazanje koje je glasilo - "Svi Srbi će stati pod jednu šljivu", pa je stoga šljiva ostala i simbol naroda, ali i neka vrsta tradicionalnog voća. Čuvana je godinama i vekovima, ali čini se kao da je sada izgubila "snagu", pa se ostavlja pitanje - da li će je seljak, poljoprivrednik, i dalje gajiti ili će je potkresati i zauvek bataliti bavljenje ovom delatnošću.

Nije nimalo lako baviti se poljoprivredom ovih dana, uistinu, nisu se ljudi prečesto ni uveseljavali ovom delatnošću, ali je makar bilo nekih rezultata. Čuveni principi "Minimaks" (minimalno ulaganje, maksimalna dobit) kao da je promenio svoje dejstvo, te je sada potrebno maksimalno uložiti, kako bi se nešto minimalno dobilo. Tužno, ali istinito.

Voće u Srbiji doseže nezapamćeni minimum kada se radi o otkupnim cenama. To je bio problem sa jagodom nedavno, a sada se dotakao i srpske svetinje - šljive.

Suvišno je govoriti koliki značaj ovo voće ima za Srbiju kao narod, razne poslastice u sebi imaju najfiniji džem (pekmez) od šljive, dok se i sama Srbija diči pićem koje se može porediti samo sa nektarom koji piju Bogovi na Olimpu - sa čuvenom rakijom "Šljivovicom". No, i to je malo da ovo voće zadrži taj status "božanstva" koji je godinama unazad zaslužila.

Kako se to desilo? Pa kroz naredne redove će pokušati da objasnim iz prve ruke šta se to dešava u bašti poljoprivrednika Zorana Lazarevića iz Kaone, kao i odakle mu nadolaze razmišljanja da je došlo vreme da se kaže "to je to".

Srbija je zemlja "šljive", a možda i nije?

Leto je period kada ljudi pohrle na odmore, na mora u susednim zemljama ili pak planine i odmarališta koja nudi naša Srbija. Međutim, u životu prosečnog poljoprivrednika, leto dođe nešto kao doba godine gde se stvaraju najveći prihodi tokom godine.

Ova rečenica je usko vezana za ljude koji se bave voćarstvom, koji gaje jagode, maline, šljive, kajsije i ostalo voće. Naravno, retko je na malim selima, poput gorenavedene Kaone, pronaći osobu koja je svu svoju delatnost posvetila jednoj stvari je jako teško.

Poljoprivrednici iz ovog sela koji broji tek oko 200 stanovnika su prisiljeni da svakodnevno rade, da se trude i da se oprobavaju u novim stvarima. Ipak, gorenavedeni Zoran, koji je bio naš domaćin ovoga puta se već godinama bavi proizvodnjom šljive, dok je u isto vreme okupiran i stočarstvom.

Iako je Zoran bio isuviše dobar domaćin, neke od grimasa tokom jednog dana u branju nisu baš bile pretežno obećavajuće, a sve ćemo objasniti i zašto.

Branje šljiva - sam proces i "taktika" za učinkovitiji rad

Iako naizgled deluje da je jedan dan u branju šljiva veoma prost, zapravo nije tako. Nije sve u tome da se radnici okupe, popiju prvu kafu u cik zore i zapute se u baštu, gde će brati i skupljati šljive... Zapravo, proces do samog dolaska u njivu je znatno komplikovaniji.

Domaćin, u ovom slučaju gorenavedeni poljoprivrednik Zoran Lazarević, je tu na posebnim mukama, pošto zavisi i od toga da li će imati gajbice za predstojeći dan, hoće li imati dovoljno, ili premalo, a i s obzirom na to da se radi o Kaoni, selu od 200 stanovnika, da li će imati potrebne radnike? Slučajno sam se zadesio tu, pa sam odlučio da pripomognem koliko mogu.

No, bacimo se na samo branje...

Kao neiskusan berač, želeo sam samo da kod branja ne postoje specijalni prohtevi, poput stručnog "filovanja" gajbice, gde određene finese donose na oko lepu šljivu, kao i kod čuvanja "magle" koja se nalazi po šljivama, kako bi imale bolju cenu. Na moju sreću, ništa od toga nije bilo potrebno, te sam mogao da berem kako želim i pružim svoj maksimum.

Kada sam pristigao u baštu, odmah sam krenuo da primenjujem svoju najdražu taktiku, a to je priča o svakojakim temama kako bi vreme što brže prolazilo i kako bi smeh ispunio redove među šljivama i tako zabavio sve ljude oko sebe. Tu su pretežno bili stariji ljudi, jedino smo moj brat Aleksandar, Zoranov sin Marko i ja bili među mlađom gardom, dok su ostali bili i duplo stariji.

Ali to nikada nije bila prepreka za doze kvalitetne šale i dosta smeha.  Naravno, u ovakvim slučajevima mnoge teme dolaze u obzir, od politike, brzo smo se "šaltali" na pitanja devojaka, ženidbe, kao i savetima "starije garde" upućene nama mladićima.

Uredno sređena bašta je samo olakšavala čitav posao, kao i lepo uređene šljive gde su grane orezane na vreme i na pravi način, te je i njihovo branje bilo pravi melem za ruke. Najveći problem u čitavoj situaciji jeste bilo Sunce koje je neumorno pržilo i teralo nas na sve češće pauze, koje je gazda (Zoran) rado pružao, a i sam je sedeo s nama kako bi se odmorio.

Slabašan vetar je tek s vremena na vreme uspevao da nas rashladi, ali ni to nas nije zaustavljalo da kvalitetnom pričom prebrodimo muke i zaradimo, neko džeparac, a neko pristojnu svotu novca. S obzirom na to da nas je bilo podosta u bašti tog dana, a da je obezbeđeno "samo" 200 gajbica, posao je bio završen već oko 14 časova, što je značilo da smo i poranili za cela tri sata.

Po završetku, osobe nežnijeg i lepšeg pola su sele da odmore, a na nama je ostalo da sve gajbice utovarimo u traktor, kako bi se odvezle dalje do prevoznika, koji će ih isporučiti na krajnju adresu. Tada je mene zaintrigirala jedna činjenica, a to je da je jedna od žena koje su bile u njivi otišla već u drugu njivu, kako bi pomogla u još jednom branju. Potez za poštovanje, pogotovo ako se uzme u obzir da je preteško naći radnike.

Oko 200 gajbica, kako praznih, tako i punih je prešlo tog dana preko moji ruku. Od bašte, preko traktora do kamiona, svuda sam učestvovao i za taj vreli letnji dan ostavio "pečat" u njivi.

Iako ova priča deluje poprilično idilično, poput nekakve vrste odmora od pisanja i rada u redakciji, ipak... Dolazimo do onog tmurnog dela, a to su finansije.

Ko ovde zapravo zarađuje? Vlasnik, nadničar, prekupac ili niko?

Prvo pitanje u ovom slučaju jeste - kolika je dnevnica prosečnog berača?

Verovali ili ne, ali sat u šljivama se naplaćivao čak 400 dinara, što je bilo pomalo i velikodušno od strane našeg gazde Zorana u ovom slučaju, pogotovo jer je prečesto tražio od nas da odmaramo uz razne slatkiše i hladne sokove.

Drugim rečima, jedan dan u šljivama bi doneo čak 4.000 dinara jednom radniku, gde bi mu bila obezbeđena i hrana, kao i sve ostale potrebe. Svaki radnik koji je tog dana ušao u njivu, mogao bi biti zadovoljan, jer bi na kraju tog istog dana u prodavnici mogao da kupi razne potrepštine za kuću, ali i da ostavi malo za sebe kako bi uštedeo.

To je situacija sa nadničarima, a šta je sa Zoranom?

Velika boljka u poljoprivredi jesu prekupci, odnosno, ljudi koji kupuju voće od poljoprivrednika. Ovoga puta, cena kilograma šljive je bila 25 dinara. Da, dobro ste pročitali. Jedan kilogram ovog "svetog" srpskog voća košta tek 25 dinara.

Kada bismo to preveli na "poljoprivrednički život", za jedan litar nafte potrebno je nabrati čak osam, osam i po kilograma šljive. Za jednu flašu piva je potrebno ubrati dva kilograma, dok dve litre mineralne vode iziskuju čak tri kilograma šljive iz njive.

Deluje nestvarno, ali to je tmurna istina... Kada bi se oduzelo sve ono što je plaćeno nadničarima, kolika je zapravo zarada jednog prosečnog poljoprivrednika i da li ima zarade? Naravno, ne treba zaboraviti i sva ulaganja tokom godine, sva ona minimalna ulaganja koja deluju nebitno u sekundi, sve se to obračuna na nekom samom kraju i pitanje je - postoji li makar i ona pozitivna nula?

Dan se priveo kraju, šljive su utovarene kasnije i u kamion, odvezene su na otkupno mesto, a Zoran, moj brat i ja smo otišli na zasluženo hladno osveženje u vidu piva, gde je naš današnji gazda ostao u ulozi i odlučio je da nas počasti i čokoladicama. Kada smo seli, on je pogledai tri čokoladice i tri piva i samo je rekao.

- E ovo je jedna od onih 200 gajbica koje smo danas nabrali...

Pogledali smo se i sva trojica smo razvukli kiseli osmeh, uz nadu da će biti bolje.

(Telegraf Biznis)