Posetili smo kuću "Mali Bodrog" staru 200 godina: Jelisaveta nam je otkrila tajnu "vremenske kapsule"

Ekipa Telegraf Biznisa imala je priliku da poseti pravu vremensku kapsulu. Odnosno bar se tako čini kada uđete u prostor etno kuće Mali Bodrog u Bačkom Monoštoru.

U nošnji, nasmejano nas je dočekala Jelisaveta Besenji, koja nam je potom pojasnila kako uspeva da održi istu čar kuće koja je izgrađena pre 200 godina, i na koji način pokušava da putem radionica mlade ponovo zainteresuje za stariji, i kako kaže, kvalitetniji način života.

• Kako je došlo do toga da posedujete ovakav prostor?

- Ja ovu kuću imam 15 godina i održavam je autentično kako su naši stari to radili. Tako da je sve autentično u njoj, od krova do poda. Ja želim da sa ovom nošnjom dočaram tu autentičnost kada primam goste. Mnogi gosti ovde dolaze, od ekskurzija, udruženja građana, udruženja žena, iz međunarodne dijaspore, iz Hrvatske, Mađarske, Slovenije... Sa mnogo agencija sarađujemo i nadam se da ćemo i dalje sarađivati i upoznavati nove ljude.

• Koliko smo shvatili, ovde ljudi mogu i da prenoće. Da li možete da nam otkrijete kako gosti reaguju kada vide ovakvo nešto, posebno stranci?

- Tako je, stranci se oduševe ovim ambijentom. Kao da je vreme stalo, na primer kao vreme od pre 200 godina. Ja i želim da osete da je to nešto specifično, da nije svakodnevno. Kao i ova priroda ovde koju negujem na svoj način. Ove sobe pružaju hladovinu u ovim vrelim danima, temperatura je svega oko 25 stepeni, tako da je divno ovde spavati. Imam jednu sobu za tri osobe u kojoj gosti mogu da prenoće. Krevet sada jeste na dušeku, ali pored sobe imam i slamaricu. Ako gosti žele, onda im dozvolim i da na tome osete tu čar spavanja.

Telo da se privikne na slamu i slama na telo - To je kao starinski dormeo

• Kako gosti reaguju nakon što prespavaju na slamarici?

- Uglavnom kažu da im je bilo nesvakodnevno, ipak treba telo da se privikne na slamu i slama na telo. To je kao starinski dormeo. Svakako slama je odlična izolacija, znači i leti i zimi je fino za telo, odgovarajuća temperatura. I tako ta kuća isto radi, a zimi kad je hladno, onda ovde je plus dva bez loženja. Tako da su stvarno te kuće idealne za život i to promovišem, da probamo da ko može i dalje gradi takve kuće. Moja mama me naučila da održavam takve kuće i njoj mogu zahvaliti. Kuća je krečena, a kreč se sada skoro i ne koristi. Ipak kreč je najbolji materijal za krečenje i zid diše na taj način. Znači treba da se ostavi, da bude prozračno sve u ovoj kući.

• Kako tačno održavanje jedne ovakve kuće funkcioniše, i koje tačno prirodne sastojke koristite?

- Ovde ima puno rada i puno održavanja. Koristimo sve materijale koji su nekada ljudi koristili. Krečili su, i zemlju su koristili za popravljanje tih kamenih zidova, jel da? I malter se vidi na zidovima, znači opet od materijala, a malter se sastoji od mleka i od te farbe cemetne, tako da je to isto prirodno bilo. Domaći sapun ili pepeo se koristio za održavanje i za dezinfekciju. Tako da ja to i dan danas radim i podmazujem žutom zemljom, znači sve je baš prirodno. Kad probate tu žutu zemlju, to je tako mekano kao najmekša krema, sve je to divno raditi.

"Mnogi nikada nisu videli orah uživo"

• Ovo je veliki prostor, da li sve sami održavate i kako taj proces pripreme za goste izgleda?

- Da, pa mislim ima puno greda, ima puno predmeta koje treba očistiti, prvo od paučine, pa od prašine. I sve radimo, prašimo krpare, znači nema usisivača, podmazujemo šta treba, ali ne baš taj dan kada gosti dolaze, ali nedeljno svakako.  Zemlja se od hodanja istroši i taj gornji sloj nije baš tako lep, te onda podmazujemo. Što se tiče mene, pa organizujem se kako god mogu, mislim moramo higijenu održavati, naši stari su održavali isto, ali kreč i bunarska voda su najbolji za čišćenje.

• Koliko često imate posete i kada su najčešće?

- Obično posete imamo u rano proleće, od aprila, maja, juna, to su udarni meseci. Tada imamo đačke ekskurzije i ove godine je jako lep odaziv đaka, krenuli smo od Sombora, pa onda do Vrbasa, Kule, Crvenke, Bačke Palanke, sad i Novog Sada, nadam se da će iz Beograda biti isto posete, Vojvodina je sada skoro pokrivena. Đačke ekskurzije jako lepo prolaze, od prvog do četvrtog razreda nam dolaze i tu širimo edukacije. Život je moguć i na ovaj način, neki nikad nisu videli ovakve kuće u zgradama, deca žive u jednoj, dve sobe i oni ne znaju za ovaj način života, kada možete da kroz dvorište tričkarate po travi, pa ponesu loptu, pa se igraju, pa bosi... Često me pitaju 'jel smemo po travi?', što im ja i dozvolim naravno. Jako se oduševe zbog ovakvog prostora i svega što mogu da vide. Ja sam ovde posadila i luk, grašak, paradajz, krastavce, paprike, da deca poznaju, vide gde raste i kako izgleda kada se izvadi nešto iz zemlje, ne samo u marketima, na policama. Mnogi nikada nisu videli orah uživo, nisu videli u zelenom stanju, nego samo u onim kesicama, nažalost, i tako da baš to želim, da deca vide od začetka, od semena i kroz plod. Planiram da osmislim i radionice, da oni malo okopaju, da čupaju, i na kraju da im pošaljem semenke u kesici, da ponesu, da posade negde u saksijama. Mi smo to radili u školi, imali smo domaćinstvo i prirodu i društvo.

• Kako se kreću cene?

- Ulaznica za decu je 150 dinara, za odrasle 200. Uvek dobijaju domaći sok od zove ili višnje, a imamo i domaća jela. Ovde isto možemo i zajednički da radimo, da pravimo radionice, da se pripremaju domaći rezanci, što ide uz riblji paprikaš, ili pogačice, to je najlakše da se umesi, a opet je zajednički rad. Najbitnije je zajedništvo, da se družimo i da jedno drugom prenosimo znanje. Sve to je predivno bilo ovde, na selima se svuda tako radilo, i ja sam to naučila. Stariji se isto oduševe kada dođu da vide, često mi kažu 'ja sam baš to isto imala, više nemam', i tu vidim da mogu da pokažem ljudima mnogo i prenesem tu ljubav, jer svaki predmet ima svoju dušu, svaki vez... Znači, to je jedna žena radila, to nije mašina. To je čar te kuće, tih čipkica što ovde može da se vidi u ovoj kući... Što se tiče noćenja, jedna noć je 1500 dinara i 500 dinara je doručak, znači oko 2000 ukupno sa doručkom. Riblji paprikaši su od 900 dinara do 1000, potom imamo juneći paprikaš od 1000 do 1200, od divljači 1300, i pileći paprikaš je 800 dinara. Ovde kuvamo čak i dobar pasulj, onaj u kotlićima sa domaćom kobasicom.

• Ono što nam je "zapalo za oko" je definitivno krov, da li možemo da čujemo malo više o tome?

- Ovaj krov je skoro 200 godina ovde i jako je funkcionalan. Osnova se nije menja kako je napravljena kuća, znači 200 godina, i drvena je od čamovine i drvenih klinova. Nema eksera u toj građi. Tako da se na taj način sastavljao krov. Krov mora da bude 40cm širok, a mi smo dodali još 20. Toliko se stanjio da je skoro, eto, prokišnjavo. Samo smo dodali još 20 cm, pa je sada oko 40 ponovo, i sigirno će još dugo da izrži. Tu se stavlja jedan veliki snop, kada se kosi preko zime, i on se vezuje i stavlja na te grede, potom se sve vezuje žicom. Što se tiče kiše, samo prokisne 10cm jer ima nagib od 45 stepeni, pa tako pada kiša, klizi. Znači, kada je trska u snopu, ona ne propušta vodu.

(Telegraf Biznis)