Pšenice ima, prinosa ima, samo ZARADE NEMA! Alarm sa njiva regiona važan i za Srbiju

Njive mogu dobro da rode, kombajni mogu da rade punom parom, a da proizvođaču na kraju gotovo ništa ne ostane. Upravo taj paradoks sve snažnije pritiska ratare u regionu, gde se upozorava da treća godina slabe profitabilnosti više ne može da se tretira kao prolazna kriza, kako prenosi Agroklub.

Problem je postao strukturni, a pitanje koje se nameće važno je i za Srbiju - može li proizvodnja žitarica dugoročno da opstane ako se radi bez prostora za ulaganje i razvoj?

Teme za vas

Poruka koja daleko prevazilazi granice Hrvatske

Ratarstvo u regionu ulazi u možda mnogo ozbiljniju fazu problema nego što se na prvi pogled vidi iz prizora punih silosa i kombajna na njivama.

Problem više nije samo u tome da li će pšenica dobro roditi, već to što čak i dobra godina po prinosima ne mora da donese ozbiljnu zaradu proizvođaču.

U analizi objavljenoj danas na Agroklubu upozorava se da je profitabilnost ratarstva loša već treću godinu zaredom, dok je akumulirani pritisak posebno veliki na gazdinstva koja su zadužena ili rade na zemljištu slabijeg kvaliteta.

Analiza ocenjuje da je kriza postala strukturna i da zato ni rešenja više ne mogu da budu kratkoročna.

I Srbija, kao veliki proizvođač pšenice, kukuruza i drugih ratarskih kultura, suočava se sa istim osnovnim pitanjem: kako proizvesti dovoljno, ostati konkurentan na otvorenom tržištu i istovremeno omogućiti poljoprivredniku da od svog rada ne samo preživi, već i investira?

Dobar prinos više nije dovoljan

Jedan od najzanimljivijih zaključaka analize jeste da stanje na njivama ne mora nužno da izgleda katastrofalno.

Naprotiv, prinosi pšenice mogu biti veoma dobri, a deo proizvođača može sezonu završiti u blagom plusu. Međutim, problem nastaje kada se pogleda šira slika.

Ako proizvođač završi godinu oko nule, to u poljoprivredi nije neutralan rezultat.

To znači da nema dovoljno novca za otplatu dugova, kupovinu nove mehanizacije, ulaganje u tehnologiju, navodnjavanje, kvalitetnije seme i povećanje produktivnosti.

Jedna godina bez ozbiljne zarade možda može da se preživi. Tri takve godine zaredom već menjaju čitavu ekonomsku računicu.

Troškovi rastu, roba jeftina

Ratari se nalaze između dve sile koje teško mogu da kontrolišu.

Sa jedne strane rastu ili ostaju visoki troškovi zemljišta, rada, mehanizacije, goriva, đubriva i drugih inputa.

Sa druge strane, globalno tržište žitarica ostaje izrazito konkurentno.

Savremena poljoprivreda postala je produktivnija. Tehnologija, genetika, mehanizacija i znanje povećavaju prinose u velikom broju država, pa rast proizvodnje može da bude brži od rasta tražnje.

Kada robe ima mnogo, pritisak na cenu raste. Za pojedinačnog ratara to stvara surovu računicu: može da proizvede više, a da na kraju ne zaradi dovoljno.

Zašto država jednostavno ne podigne cenu pšenice?

To je jedno od pitanja koje se gotovo svake godine pojavljuje tokom žetve.

Međutim, u otvorenoj tržišnoj ekonomiji država ne može jednostavno da naredi privatnim otkupljivačima da pšenicu plaćaju više od tržišne vrednosti.

Cene zavise od ponude i tražnje, međunarodnih berzi, izvozne konkurentnosti, troškova logistike i kretanja na velikim svetskim tržištima.

Upravo zato današnja analiza upozorava da se strukturna kriza ne može rešiti samo promenom pravilnika, gradnjom novih skladišta ili traženjem jednog krivca u lancu.

Ako je poslovni model slab, kozmetičke mere samo odlažu problem.

Manja gazdinstva pod najvećim pritiskom

Ukazuje se i na to da je u velikom delu Evropske unije sve teže živeti isključivo od čistog ratarstva na površinama manjim od oko 200 hektara. Razlog je ekonomija obima.

Savremena mehanizacija je skupa, rad je skup, zemljište je skupo. Potrebna su ulaganja u tehnologiju, skladištenje i znanje.

Što je gazdinstvo manje, teže je rasporediti visoke fiksne troškove na dovoljnu količinu proizvedene robe.

Za Srbiju je ovo posebno osetljivo pitanje zbog velikog broja malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava.

Ako se evropski trend nastavi, postavlja se pitanje koliko će njih dugoročno moći da opstane oslanjajući se isključivo na klasičnu proizvodnju žitarica.

Jedna tona više može da promeni računicu

Jedno od rešenja koje se ističe jeste povećanje produktivnosti.

Prema računici iz analize, samo jedna dodatna tona pšenice po hektaru može značajno da popravi profitabilnost proizvodnje. Ali takav rast ne dolazi sam od sebe.

Potrebni su znanje, kvalitetnija tehnologija, preciznija primena đubriva, bolja genetika, upravljanje zemljištem i spremnost na eksperimentisanje. Tu nastaje začarani krug.

Poljoprivredniku je potreban novac da bi investirao u produktivnost, ali bez veće produktivnosti teško dolazi do novca potrebnog za investicije.

Da li je budućnost u povezivanju ratarstva i stočarstva?

Još jedan pravac jeste snažnije povezivanje ratarske i stočarske proizvodnje.

Čisto ratarstvo znači da proizvođač u velikoj meri zavisi od cene sirovine na tržištu. Ako se žitarice koriste kao osnova za stočarstvo ili dalju preradu, otvara se mogućnost stvaranja veće dodate vrednosti.

Umesto prodaje samo pšenice ili kukuruza, prihod se stvara kroz duži lanac proizvodnje. To je mnogo složeniji poslovni model, ali potencijalno i otporniji.

Veliki problem je i trenutak prodaje

Mali proizvođač često je u najlošijoj poziciji upravo onda kada mora brzo da proda robu.

Ako nema dovoljno skladišnog prostora, likvidnosti ili mogućnosti da čeka povoljniju cenu, prinuđen je da prodaje u trenutku kada je ponuda velika.

Jedan od predloga iz današnje analize jeste razvoj platforme povezane sa berzom koja bi ratarima omogućila bolje upravljanje cenovnim rizikom i veći izbor trenutka prodaje.

To ne bi značilo da država određuje cenu. Značilo bi da proizvođač dobija više alata da upravlja sopstvenim poslovanjem.

Zašto je ovo važno za svakog kupca u prodavnici?

Kriza ratarstva na prvi pogled deluje kao problem poljoprivrednika. Ali ratarstvo je početak mnogo dužeg lanca.

Pšenica ulazi u proizvodnju brašna i hleba. Kukuruz je ključan za stočnu hranu. Žitarice utiču na cenu mesa, mleka, jaja i velikog broja prehrambenih proizvoda.

Ako proizvođači godinama rade bez prostora za ozbiljnu zaradu i investicije, posledice se ne vide odmah.

One dolaze kasnije, kroz gašenje gazdinstava, koncentraciju proizvodnje, veću zavisnost od uvoza i slabiju otpornost domaćeg prehrambenog sistema.

Alarm koji ne bi trebalo ignorisati ni u Srbiji

Najvažnija poruka današnje analize možda je upravo to da problem nije jedna loša otkupna cena niti jedna neuspešna sezona.

Ako je profitabilnost slaba treću godinu zaredom, onda se više ne govori o prolaznom poremećaju.

Govori se o modelu koji mora da se menja.

Za Srbiju, zemlju sa velikim poljoprivrednim potencijalom i snažnom ratarskom tradicijom, to je pitanje koje bi moglo da postane sve važnije: da li ćemo budućnost tražiti samo u većoj proizvodnji ili u pametnijoj, produktivnijoj i tržišno otpornijoj poljoprivredi? Zato što puna njiva sama po sebi više nije garancija pune kase.

(Telegraf Biznis/Agroklub)