Nema dobrog roštilja bez ćumura, ali proizvođača je sve manje: Radnici kojima se vide samo oči

Ćumurane poput rudnika, na ćumurašima vidljive samo oči

Planinska sela na području opštine Gadžin Han bila su svojevremeno širom Srbije poznata po brojnim ćumuranama i još brojnim ćumurdžijama. Ćumur proizveden u kraju poznatijem kao Zaplanje koristile su za pripremu roštilja kafane i restorani širom Srbije, a sada se zaplanjski ćumur prodaje samo u Nišu, jer se ćumurane mogu da izbroje na prstima jedne ruke.

Među malobrojnim Zaplanjcima koji još bave tim poslom su stanovnici Donjeg Dušnika Dragan Krstić i otac i sin Zoran i Dragan Jovanović.

Oni imaju dve ćumurane na obroncima Babičke gore i skoro 20 godina proizvode ćumur.

„Kupaca ima, zato što je naš proizvod veoma kvalitetan. Nema ko da radi, nema ljudi, sela su opustela. Zoran i ja radimo i dalje i dalje smo u šumi, iako smo penzioneri“, rekao je Dragan Krstić.

Prema njegovim rečima i ono malo mladih ljudi koji još žive u selima na području opštine Gadžin Han ne žele da proizvode ćumur jer je posao težak i rizičan skoro kao rudarski.

„Potrebno je da najpre pripremimo 15 do 18 kubika drveta, a za to nam treba oko nedelju dana. Posle toga „slažemo“ ćumuru i to ne možemo da uradimo za manje od dva ili tri dana. Kada se vatra potpali sledi danonoćno dežurstvo sedam dana“, objasnio je Krstić.

Naš sagovornik je istakao da nakon što se vatra potpali ćumurana mora da se proverava na svakih sat i po. Tada, tih nedelju dana, ćumurdžije žive pored ćumurane, tu jedu i spavaju pošto je rizik veliki.

„U ćumurani mora da ima taman toliko vazduha da bi vatra tinjala, jer ukoliko se razbukti, nema pomoći, od ćumura ostane samo pepeo. Da se vatra ne bi razbuktala naslagano drvo se najpre pokrije slamom, pa najlonom i onda štupom. je Štup je krupan pepeo“, istakao je Krstić.

On je istakao da je priprema drveta najteži deo tog posla, a pakovanje ćumura najprljaviji deo.

„Ćumur se vadi malo po malo. Izvlači se sloj koji se potpuno ugasio, onaj koji još tinja se ne vadi. Kada se čitav posao završi i ćumur bude zapakovan u džakove, od čađi i prašine nam se samo oči vide“, istakao je naš sagovornik.

Dragan Jovanović kazao je da se najkvalitetniji ćumur dobija od grabovog, bukovog i hrastovog drveta.

„Za ćumurane važi isto što i za šporete na drva. Ne valja da ih ložite sirovim drvetom, najbolje je da drvo bude prosušeno. Što ćumur na kraju bude krupniji, to je kvalitetniji“, rekao je Jovanović.

Prema njegovim rečima, ćumurdžije izbegavaju da pale ćumurane tokom zime, ali i ostalih dana kada pada kiša i duva vetar jer se zbog hladnog vazduha od iste količine drveta dobije manje ćumura i on bude lošijeg kvaliteta.

Ova zima, dodao je, išla je „na ruku“ ćumurašima jer je bila blaga, sa vrlo malo snežnih i kišovitih dana, a sezonu su otvorili još tokom februara što je ranije bilo nezamislivo jer su zime trajale do aprila.

(Telegraf Biznis)