Napustio pšenicu i kukuruz, posejao ovu biljku i preporodio gazdinstvo: Zarađuje i do tri puta više!

Mladi poljoprivrednik iz Hrvatske shvatio je da ga tradicionalna proizvodnja vodi u dugove, pa je napravio zaokret koji mu je promenio posao. Danas uzgaja komorač na 150 hektara, izvozi proizvode širom sveta i tvrdi da njegov traktor najviše zarađuje kada miruje.

Primer iz Virovitičko-podravske županije u Hrvatskoj pokazuje da poljoprivreda može da bude isplativa kada se proizvođač usmeri na kulture koje tržište traži. Mladi ratar Dario Sajko iz Čađavice napustio je tradicionalnu proizvodnju pšenice i kukuruza i okrenuo se uzgoju komorača, biljke koja mu, prema njegovim rečima, donosi dva do tri puta veću zaradu po hektaru, uz znatno manje ulaganja i posla.

Teme za vas

Na zemlji na kojoj su nekada rasli pšenica i kukuruz, Sajko je pre dve godine posejao divlji komorač na čak 150 hektara. Na taj korak odlučio se nakon što je shvatio da mu tradicionalne ratarske kulture donose uglavnom dugove, dok troškovi proizvodnje neprestano rastu.

„Kilogram pšenice košta od 15 do 17 centi, dok se kilogram komorača prodaje po ceni od dva do tri i po evra, u zavisnosti od kvaliteta. Prednost je i to što nakon žetve izmalčiramo ostatke biljke i do septembra naredne godine nemamo gotovo nikakvog posla“, objasnio je Sajko.

Kako je istakao, proizvodnja pšenice zahteva mnogo rada tokom cele godine, kao i velika ulaganja u mehanizaciju i gorivo.

„Shvatio sam da mi traktor najviše zarađuje dok stoji u hali, kada ga ne palim i ne moram da idem na benzinsku pumpu po gorivo koje košta evro i po“, rekao je ovaj poljoprivrednik.

Komorač raste iz godine u godinu, a suša mu ne smeta

Sajko se poljoprivredom bavi od detinjstva, a perspektivu je pronašao u višegodišnjoj aromatičnoj, lekovitoj i veoma otpornoj biljci koja se koristi u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i za proizvodnju čajeva.

Jedna od najvećih prednosti komorača jeste to što mu, prema iskustvu ovog proizvođača, nisu potrebni đubrenje, navodnjavanje ni tretiranje pesticidima. Kada se poseje u proleće, biljka se ukorenjuje i svake naredne godine može da donese sve veći prinos, dok joj sušni uslovi ne predstavljaju veliki problem.

Ovogodišnja žetva donela je oko 1.200 kilograma semena.

„Sama reč govori da je to divlja biljka. Ovo nam je druga godina, a prinos se u odnosu na prvu znatno povećao. Žetveni ostaci ostaju na zemlji, izmalčiramo ih i komorač je već počeo sam da raste. Za otprilike mesec dana zatvoriće površinu i čuvaće vlagu, sa čijim nedostatkom svi imamo problema zbog manjka padavina“, istakao je Sajko.

Kamilica donosi još veću zaradu, ali zahteva mnogo više rada

Pored komorača, Sajko na svom poljoprivrednom gazdinstvu obrađuje i kamilicu, a ukupna površina koju navodi u proizvodnji iznosi oko 550 hektara. Godišnje u proseku dobija oko tonu cveta kamilice, a ceo proces, od uzgoja do gotovog proizvoda, obavlja u sopstvenom pogonu, u kojem zapošljava dvadesetak ljudi.

Cena kamilice kreće se od devet do 14 evra po kilogramu, u zavisnosti od kvaliteta.

Iako je ova kultura isplativija, proizvodnja zahteva znatno više rada, angažovanja ljudi i troškova, posebno kada se u obzir uzme čitav put od setve do pakovanja gotovog čaja.

„Kamilica je isplativija, ali oko nje ima mnogo više posla. Kada se uporede troškovi proizvodnje komorača i kamilice, od setve do pakovanja u kutije, vidi se koliko je proces dug i koliko izdataka zahteva. Kamilica na prvi pogled donosi veću zaradu, ali traži mnogo više rada i ručnog angažovanja. Kod komorača gotovo sve obavi kombajn, nakon čega se seme suši, skladišti i pakuje. To je znatno jednostavniji posao“, objasnio je Josip Piskač, administrativni radnik na gazdinstvu.

Mehanizacija za proizvodnju komorača uglavnom je ista kao ona koja se koristi u klasičnoj ratarskoj proizvodnji. Za setvu služi standardna sejalica, a za žetvu kombajn. Glavna razlika je u sušari sa podnim rešetkama, u kojoj se seme suši pre skladištenja.

Nakon toga slede dorada, prečišćavanje, čišćenje, pakovanje u vreće i plasman na tržište.

„U Hrvatskoj su nam se smejali, a danas izvozimo širom sveta“

Sajko je tržište za svoje proizvode pronašao daleko izvan granica Hrvatske. Njegova roba odlazi u različite delove sveta, od Sjedinjenih Američkih Država, preko Španije i Nemačke, do Egipta.

„Ništa od naših proizvoda ne ostaje u Hrvatskoj, sve ide u izvoz. Kada smo na samom početku krenuli sa kamilicom i došli u neke hrvatske kompanije da ponudimo proizvod, ismevali su nas. Govorili su: ‘Šta ćeš ti, mali poljoprivrednik, OPG?’ Tako da su nam te hrvatske kompanije zapravo pomogle jer su nam otvorile oči“, ispričao je Sajko.

Umesto da odustane, odlučio je da samostalno pronađe kupce i izgradi posao koji se ne završava prodajom sirovine, već obuhvata i preradu, pakovanje i plasman gotovih proizvoda.

U posao je uključena i njegova porodica, a Sajko želi da gazdinstvo ostane u porodičnim rukama i u budućnosti.

Porodica zajedno radi, a deca bi trebalo da nastave posao

U svakodnevne poslove uključeni su i njegova supruga Martina i sin Jan, koji već poznaje proces proizvodnje, od žetve i sušenja do prerade i dobijanja gotovog čaja.

„Komorač žanjemo, sušimo, vadimo iz sušara i onda prodajemo, ali ga prethodno prerađujemo. Kamilicu takođe beremo, sušimo i prerađujemo, a na kraju dobijamo kvalitetan čaj“, objasnio je Jan.

Njegova majka Martina takođe radi na gazdinstvu, a porodični plan je da deca jednog dana preuzmu posao i nastave tradiciju.

„Najmlađe dete ide u vrtić, a dok je tamo, ja se malo bavim knjigovodstvom. Uskoro ću početi da radim za stalno, jer se nadam da će stariji sin biti prva smena u školi. Želimo da preuzmu porodični posao i nastave tradiciju“, rekla je Martina.

„Velike kompanije ne mogu da mi konkurišu ako znam šta radim“

Sajko drugim poljoprivrednicima poručuje da ne moraju da se oslanjaju isključivo na tradicionalne kulture i prodaju sirovina. Smatra da je ključ uspeha u pronalaženju proizvoda koji tržištu nedostaje, dodavanju vrednosti i izlasku direktno pred kupce.

„Poručio bih svima da seljak ima svoj proizvod, svoje oružje, koje velike firme i kompanije nemaju. Potrebno je samo malo mašte, dodati vrednost tom proizvodu i izaći na tržište. Jedan veliki sistem ne može da mi konkuriše, jer sam ja istovremeno i knjigovođa i računovođa, proizvođač i agronom“, istakao je Sajko.

Na njegovom gazdinstvu već se radi na proizvodnji brašna od boba, dok za narednu godinu planira setvu preslice i proširenje proizvodnog pogona.

Prema njegovim rečima, potrebe tržišta i do pet puta su veće od količina koje trenutno može da ponudi.

Njegov primer pokazuje da se u poljoprivredi do zarade ne dolazi samo većom površinom ili većim brojem radnih sati. Ponekad je presudna odluka da se odustane od kulture koja donosi sve veće troškove i pronađe proizvod koji kupci žele, a koji proizvođač može da uzgaja, prerađuje i prodaje uz veću kontrolu nad celim procesom.

(Telegraf Biznis/Index.hr)