Miris sa ormara koji vraća u detinjstvo: U ovom srpskom selu raste 60.000 stabala, evo koliko vredi rod

Nekada su stajale na ormarima i širile prepoznatljiv miris po kućama naših baka. Od njih su se pravili slatko, kompot i rakija ili kitnikez, a danas su dunje mnogo više od uspomene na neka prošla vremena. U jednom srpskom selu ovo zlatnožuto voće predstavlja tradiciju, porodično nasleđe i važan izvor prihoda.

Malo je plodova koji mogu da probude toliko uspomena kao dunja. Njen miris mnoge vraća u detinjstvo, u sobe sa starinskim nameštajem, na seoske trpeze i u vreme kada se jesen prepoznavala po mirisima voća koje se čuvalo za zimu.

Teme za vas

Ali iza te gotovo zaboravljene slike krije se i ozbiljna poljoprivredna proizvodnja. U selu Tavnik, nedaleko od Kraljeva, dunja nije samo simbol prošlosti. Ona je deo svakodnevice, porodične tradicije i ekonomije čitavog mesta.

A ovogodišnja jesen donosi dobre vesti za tamošnje voćare.

Selo u kojem na jednog stanovnika dolazi 50 stabala dunje

Tavnik je decenijama poznat po uzgoju dunja. Kako prenosi RTS, ovo selo ima oko 1.200 stanovnika i čak 60.000 stabala ovog voća. Jednostavna računica pokazuje da na svakog stanovnika dolazi približno 50 stabala dunje.

Prema reportaži iz ovog sela, Tavnik se izdvaja i po izuzetno velikom učešću u domaćoj proizvodnji ovog voća, a meštani veruju da su za njegov kvalitet posebno zaslužni položaj sela, sastav zemljišta i lokalni klimatski uslovi.

Posle nekoliko godina slabijih prinosa, ovogodišnja berba, koja bi trebalo da počne oko 1. novembra, donosi znatno više optimizma.

Voćari očekuju kvalitetne plodove, a pojedini proizvođači najavljuju rod kakav dugo nisu imali.

Jedan voćar očekuje do 50 tona: Koliko to vredi?

Među proizvođačima je i Vlado Obradović, čija porodica uzgaja dunje duže od jednog veka.

On danas obrađuje zasad površine veće od tri hektara, a ove godine očekuje između 40 i 50 tona plodova. Iako zvanična otkupna cena još nije utvrđena, Obradović procenjuje da bi kilogram dunje mogao da se plaća oko 60 dinara.

Ukoliko se ta procena ostvari, ekonomska računica izgleda ovako:

• 40 tona dunja: oko 2,4 miliona dinara bruto prihoda
• 50 tona dunja: oko 3 miliona dinara bruto prihoda.

To je, naravno, vrednost potencijalno prodatog roda, a ne čista zarada proizvođača. Od tog iznosa potrebno je odbiti troškove proizvodnje, zaštite zasada, đubrenja, radne snage, transporta i drugih ulaganja koja prate voćarstvo.

Upravo ti troškovi predstavljaju jedan od najvećih izazova za domaće poljoprivrednike.

Berači zarađuju i do 6.000 dinara dnevno

Iako se voćari ove godine ne žale na kvalitet plodova, nedostatak radne snage ostaje ozbiljan problem. Prema rečima Obradovića, dnevnica berača dostiže 6.000 dinara, uz dva obezbeđena obroka.

To znači da angažovanje samo pet radnika tokom deset dana može da košta 300.000 dinara, bez troškova njihove ishrane.

Za proizvođače koji obrađuju više hektara, berba zato predstavlja značajnu stavku u ukupnoj računici.

Uz to, proizvodnja dunja zahteva stalnu brigu o zasadima. Od obrade zemljišta i đubrenja, preko orezivanja i proređivanja izdanaka, do zaštite od bolesti, svaki deo godine donosi nove obaveze.

Poseban problem predstavlja bakterijska plamenjača, poznata i kao ervinija, koja može ozbiljno da ugrozi stabla. Zbog toga dobar rod ne zavisi samo od vremenskih prilika, već i od ulaganja, iskustva i pravovremene zaštite.

Više od jednog veka porodične tradicije

Za porodicu Obradović dunja nije samo poljoprivredna kultura koja donosi prihod. Reč je o tradiciji koja se prenosi generacijama, a prema rečima ovog voćara, ljubav prema dunji već je nasledio i njegov sin.

Ipak, savremeni zasadi razlikuju se od onih koje su sadili njihovi preci.

Nekada su stabla mogla da opstanu i decenijama uz znatno manje intervencija, dok danas klimatske promene, bolesti i zahtevi intenzivne proizvodnje od voćara traže mnogo više pažnje.

To je ujedno i priča o promenama na srpskom selu, gde se tradicionalno znanje sve više prepliće sa savremenim načinima proizvodnje.

Miris koji nema cenu

Dunja se danas koristi za proizvodnju rakije, slatka, džemova, kompota i drugih prerađevina. Njena vrednost zato ne mora da se završi prodajom svežeg ploda. Prerada može da otvori mogućnost za veću dodatu vrednost, ali zahteva opremu, vreme, ulaganja i tržište za gotove proizvode.

Upravo u tome leži jedan od mogućih pravaca razvoja malih voćarskih gazdinstava - da uz prodaju sirovine ponude i proizvode po kojima će biti prepoznatljiva.

A dok se proizvođači pripremaju za novu berbu i računaju koliko će im ostati nakon svih troškova, dunja nastavlja da čuva još jednu, mnogo stariju vrednost.

Za mnoge generacije ona nikada nije bila samo voće. Bila je znak da je stigla jesen, miris bakine sobe, tegla slatkog izvađena pred goste i uspomena na dom u kojem se ništa nije bacalo, a svaki plod imao svoju namenu. Danas u Tavniku od tog istog ploda žive čitave porodice.

Dunja zbog toga ostaje posebno voće srpskog sela - njena tržišna vrednost meri se dinarima, ali njena prava vrednost čuva se generacijama.

(Telegraf Biznis/RTS)