Hoće li Srbija ostati bez struje za industriju? Vesović otkrio jedino dugoročno rešenje

Srbija je, kao i ostatak sveta, prihvatila ambiciozne ciljeve zelene tranzicije, ali put do njihove realizacije pokazao se znatno složenijim nego što se očekivalo. Geopolitičke krize, energetska nestabilnost i rastuće potrebe privrede za električnom energijom dodatno su zakomplikovali proces prelaska na održive izvore energije.

Istovremeno, ubrzani razvoj veštačke inteligencije, data centara i digitalne ekonomije otvara nova pitanja o kapacitetima energetskog sistema da odgovori na rastuću potrošnju struje. Dok solarne i vetroelektrane predstavljaju važan deo rešenja, stručnjaci upozoravaju da one same neće biti dovoljne za potrebe moderne industrije.

Teme za vas

U intervjuu za naš portal, Mihailo Vesović, zamenik predsednika Privredne komore Srbije, govori o tome gde se Srbija danas nalazi na putu energetske transformacije, zašto smatra da je nuklearna energija dugoročno najstabilnije rešenje, kakve posledice po domaću privredu donosi evropski CBAM mehanizam i kako bi mogla da izgleda energetska mapa Srbije do 2040. godine.

• Kako danas ocenjujete poziciju Srbije kada je reč o održivoj energiji i koliko je domaća privreda spremna za energetsku transformaciju koja se očekuje u narednoj deceniji?

- Moramo da budemo svesni da nije samo Srbija postavila ambiciozne ciljeve, već je to učinio praktično ceo svet kada je reč o dekarbonizaciji i borbi protiv klimatskih promena. Srbija je svoje ciljeve uskladila sa globalnim očekivanjima, a posebno sa ciljevima Evropske unije, koji su za nas najvažniji. Prihvatili smo obaveze definisane Pariskim sporazumom i ciljeve koje treba ostvariti do 2030. godine i dalje.

Srbija, međutim, kao i veliki deo sveta, kasni u ostvarivanju tih ambicioznih planova. To je donekle bilo i očekivano. S jedne strane, rokovi su veoma zahtevni, a sa druge postoje objektivne okolnosti na koje je teško uticati. Energetska kriza koja je počela 2022. godine nakon rata u Ukrajini, kao i aktuelna dešavanja na Bliskom istoku, značajno su promenili prioritete i energetsku politiku mnogih država.

Kada je reč o obnovljivim izvorima energije, postoji određeni napredak. Imamo veliki broj projekata u oblasti solarne energije i vetroelektrana koji su u fazi planiranja ili izgradnje. Kada ti kapaciteti budu završeni i priključeni na mrežu, njihov efekat će biti mnogo vidljiviji. Za sada je, međutim, Srbija i dalje u značajnoj meri oslonjena na fosilna goriva.

• Veštačka inteligencija, data centri i digitalna ekonomija troše ogromne količine električne energije. Može li Srbija razvoj tog sektora zasnivati na obnovljivim izvorima energije i kakva infrastruktura je za to potrebna?

- To je jedno od ključnih pitanja za budućnost Srbije. Naša zemlja ima velike ambicije kada je reč o razvoju data centara, korišćenju superkompjutera i razvoju veštačke inteligencije. Istovremeno, IT sektor raste veoma brzo, a sve te tehnologije su izuzetno energetski intenzivne.

Globalni trend pokazuje da najveće svetske kompanije sve češće uvode modularne nuklearne reaktore kako bi obezbedile stabilno snabdevanje energijom za svoje tehnološke kapacitete. Srbija još nije napravila takav iskorak, ali verujem da će nuklearna energija postajati sve važnija tema u narednim godinama.

Nalazimo se pred ozbiljnim izazovom: kako uskladiti industrijski rast, razvoj IT sektora i rastuću potrošnju energije sa postojećim energetskim kapacitetima. Obnovljivi izvori energije, poput solarnih elektrana i vetrogeneratora, mogu biti deo rešenja, naročito ukoliko se kombinuju sa sistemima za skladištenje energije. Međutim, tehnologije baterija i skladištenja energije još nisu dovoljno razvijene niti dovoljno isplative da bi same predstavljale potpuno rešenje.

Sa postojećom infrastrukturom i elektroenergetskim sistemom postoje ozbiljna ograničenja. Bez novih proizvodnih kapaciteta nećemo moći da pratimo razvoj privrede. Pri tome, ti novi kapaciteti ne bi trebalo da budu zasnovani na uglju ili drugim tradicionalnim fosilnim gorivima. Zbog toga smatram da je nuklearna energija nešto o čemu će se u Srbiji sve ozbiljnije razgovarati.

• Da li će solarna i vetroenergija biti dovoljne za potrebe srpske privrede ili će biti neophodni veliki bazni kapaciteti koji mogu da garantuju stabilno snabdevanje energijom?

- Apsolutno neće biti dovoljne same po sebi. One jesu deo rešenja i što njihov udeo bude veći, to će biti bolje za proces dekarbonizacije. Međutim, one ne mogu da zadovolje sve potrebe privrede.

Posebno važnu ulogu imaju hidroelektrane, koje predstavljaju najstabilniji obnovljivi izvor energije. Postoje i planovi za izgradnju termoelektrana na gas. Nedavno je najavljen projekat gasne elektrane u Nišu u saradnji sa Azerbejdžanom. To jeste opcija koja proizvodi manje emisije nego elektrane na ugalj, ali istovremeno zavisi od cene gasa i od sigurnosti snabdevanja, jer Srbija nema sopstvene izvore gasa.

Zbog toga očekujem da će se u energetskom miksu Srbije sve više pojavljivati i LNG, odnosno tečni prirodni gas, što je uostalom postao i dominantan evropski odgovor na energetsku krizu izazvanu smanjenim isporukama ruskog gasa.

• Poslednjih godina sve više se govori o nuklearnoj energiji kao delu rešenja za energetsku bezbednost. Da li je ulazak Srbije u nuklearne projekte postao strateška nužnost ili i dalje postoje alternativni putevi razvoja energetskog sistema?

- Naravno da postoje alternativni putevi razvoja energetskog sistema, ali to ne znači da su oni efikasniji ili jeftiniji. Nekada je pitanje i vremena, a svakako i strateškog opredeljenja države. Danas je energetska politika u velikoj meri postala deo geopolitike.

Lično smatram da je nuklearna energija najbolje rešenje. To nije jednostavan put. Zahteva velika ulaganja, dugoročnu strategiju, razvoj infrastrukture, obrazovanje kadrova i prevazilaženje određenih predrasuda koje postoje u javnosti. Međutim, racionalna logika, ali i matematika, pokazuju da je to jedino dugoročno stabilno rešenje.

Ako se ovoj temi pristupi na pravi način, nuklearna energija može predstavljati temelj stabilnog elektroenergetskog sistema Srbije u narednim decenijama.

• Kada govorimo o potencijalnoj izgradnji nuklearne elektrane u Srbiji, da li smo danas bliži saradnji sa Francuzima, tj. EDF-u ili sa ruskom Rosatomom?

- Francuzima. Rosatomova tehnologija svakako postoji i dostupna je kao opcija, ali u postojećim geopolitičkim okolnostima ne vidim realne uslove za realizaciju takvog projekta u dogledno vreme.

Sa druge strane, Srbija već ima određene sporazume i početne korake saradnje sa francuskim EDF-om. Ministarstvo energetike i država već su napravili određene korake u tom pravcu, tako da smo danas svakako bliži toj opciji.

Naravno, geopolitičke okolnosti mogu da se promene i tada bi se promenile i mogućnosti saradnje, ali u ovom trenutku mislim da je francuska opcija najrealnija.

Istovremeno, ne treba zanemariti ni druge potencijalne partnere. Mislim da smo bliži i saradnji sa Južnom Korejom nego sa Rusijom, a vidimo da se i Kina sve češće pominje kao potencijalni partner za ovakve projekte.

Međutim, nuklearna elektrana nije samo energetsko pitanje. To je pre svega strateško državno pitanje koje će u velikoj meri odrediti i geopolitički položaj zemlje u budućnosti.

• Koji energetski projekti danas imaju najveći značaj za Srbiju i koji od njih mogu najviše da promene energetsku sliku zemlje?

- Svaki od projekata koji se danas pominju predstavlja deo rešenja. U poslednje vreme najviše se govori o Đerdapu 3 i reverzibilnoj hidroelektrani Bistrica. To nisu novi projekti. O njima se govori decenijama, ali iz različitih razloga nikada nije došlo do pune realizacije.

Danas je situacija drugačija. Pritisak energetske tranzicije i rastuće potrebe za energijom doveli su do toga da se ozbiljnije razmatraju svi raspoloživi hidropotencijali.

Po mom mišljenju, hidroenergija predstavlja jedan od najboljih i najčistijih oblika proizvodnje električne energije koji Srbija trenutno može da razvija.

Naravno, nijedan od tih projekata nije ni jednostavan ni jeftin. Reč je o veoma složenim infrastrukturnim poduhvatima koji zahtevaju značajna finansijska sredstva, međunarodnu saradnju i dug vremenski period za realizaciju.

Kada razgovarate sa stručnjacima, čućete i pozitivne i negativne argumente za svaki od tih projekata. Međutim, ono što je sigurno jeste da Srbija mora da razvija velike energetske projekte ukoliko želi da obezbedi stabilno snabdevanje električnom energijom.

Solarna energija i vetrogeneratori jesu deo rešenja, ali nisu ključni deo rešenja. Njihova najveća slabost je nestabilnost proizvodnje. Kada nema vetra ili sunca, potreban vam je drugi izvor energije koji može da obezbedi balans sistema.

Zbog toga nije moguće ulagati samo u vetroelektrane i solarne panele. Potrebni su i stabilni bazni izvori energije. Ukoliko nemate nuklearnu elektranu, onda taj balans moraju da obezbede hidroelektrane, gasne elektrane ili termoelektrane.

• Mnogo se govori o CBAM mehanizmu. Šta on zapravo znači za Srbiju i koje sektore očekuju najveći izazovi?

-Najveći izazovi očekuju energetski intenzivne industrije. To su pre svega proizvodnja čelika, aluminijuma, cementa, električne energije i druge grane koje imaju visok nivo emisija ugljen-dioksida.

Važno je razumeti da je CBAM već stupio na snagu. Od 1. januara ove godine ne samo da se obračunava, već stvara i konkretnu finansijsku obavezu.

Evropska unija je prethodno uvela sopstveni sistem oporezivanja emisija ugljenika, poznat kao ETS. Kompanije unutar EU već godinama plaćaju karbonske dažbine za svoju proizvodnju. Kada proizvodi iz zemalja koje nemaju takve poreze ulaze na evropsko tržište, oni imaju određenu cenovnu prednost. CBAM je osmišljen upravo da tu razliku eliminiše.

Praktično, Evropska unija želi da izjednači položaj proizvoda proizvedenih van EU sa proizvodima proizvedenim unutar evropskog tržišta.

To direktno pogađa Srbiju. Mi tek ulazimo u sistem oporezivanja emisija, a nivoi opterećenja su i dalje značajno niži od onih u Evropskoj uniji. Očekujemo da će se domaći porezi jednog dana priznavati i odbijati od obaveza koje nastaju pri izvozu, ali trenutno taj sistem još nije u potpunosti razvijen.

Važno je naglasiti da CBAM formalno plaćaju evropski uvoznici, odnosno naši poslovni partneri koji robu uvoze na tržište Evropske unije. Međutim, u praksi se trošak tog poreza ugrađuje u cenu proizvoda.

To znači da proizvodi iz Srbije postaju skuplji i samim tim manje konkurentni na evropskom tržištu.

Već sada se vide posledice. Proizvodnja čelika je dodatno opterećena izvoznim kvotama prema Evropskoj uniji, što dodatno smanjuje konkurentnost tog sektora.

Slična situacija postoji i kod izvoza električne energije. Ranijih godina Srbija je tokom perioda visokog vodostaja i dobre hidrološke situacije izvozila značajne količine električne energije na evropsko tržište. Danas se taj izvoz smanjuje.

U prvih nekoliko meseci ove godine izvoz električne energije u Evropsku uniju manji je za više od sto miliona evra upravo zbog toga što je takva energija opterećena CBAM mehanizmom i postaje manje konkurentna u odnosu na druge izvore.

Zbog svega toga energetska transformacija više nije samo pitanje ekologije ili klimatskih ciljeva. Ona postaje pitanje opstanka konkurentnosti domaće privrede.

Moramo imati u vidu da je već najavljeno proširenje liste proizvoda koji će biti obuhvaćeni CBAM-om. Drugim rečima, uslovi će iz godine u godinu postajati sve stroži.

U osnovi problema nalazi se činjenica da Srbija i dalje veliki deo električne energije proizvodi iz lignita, koji ima veoma visok karbonski otisak.

Bez energetske transformacije nema dugoročne konkurentnosti srpske privrede na tržištu Evropske unije.

• Kada biste morali da projektujete energetsku mapu Srbije do 2040. godine, kako bi ona izgledala? Gde vidite ključne izvore energetske sigurnosti zemlje?

- To je već delom domen procena i spekulacija, ali možemo govoriti o onome što mi danas deluje najrealnije.Po mom mišljenju, bilo bi veoma dobro kada bismo do 2040. godine dostigli da oko deset odsto ukupne proizvodnje električne energije dolazi iz vetroelektrana i solarnih elektrana.

Možda će tada taj procenat izgledati skromno, ali treba imati u vidu da će ukupna potrošnja električne energije u Srbiji značajno rasti, pa će i tih deset procenata predstavljati veoma ozbiljan kapacitet.

Takođe, verujem da bismo mogli da dostignemo oko četrdeset procenata proizvodnje iz hidroelektrana. To bi značilo da bi približno polovina ukupne proizvodnje električne energije dolazila iz obnovljivih izvora.

Ostatak bi trebalo da dolazi iz modernizovanih termoelektrana sa manjim karbonskim otiskom i, što je još važnije, iz nuklearne energije.

Ukoliko bi Srbija već tokom ove ili naredne godine donela stratešku odluku o ulasku u nuklearni program, realno je očekivati da bi prvo nuklearno postrojenje moglo da bude operativno oko 2040. godine.

Takvi projekti zahtevaju najmanje 14 godina od donošenja odluke do puštanja u rad, zbog čega je važno da se odluke donose na vreme.

Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste činjenica da se domaći kopovi lignita postepeno iscrpljuju, a kvalitet uglja opada.

Drugim rečima, promena elektroenergetskog sistema biće neophodna čak i da ne postoje CBAM, zelena tranzicija ili međunarodne klimatske obaveze.

Srbija će morati da pronađe nove izvore energije jednostavno zato što sadašnji resursi neće moći dugoročno da zadovolje potrebe privrede i stanovništva.

Što pre pređemo na atomsku energiju i izgradnju novih hidroelektrana, veće su šanse da Srbija očuva svoju konkurentnost, energetsku stabilnost i dalji industrijski razvoj.

(Telegraf Biznis)