Tri fabrike koje su "ubile" Vranje: Kada su zatvorili vrata, grad je ostao bez duše

Kad god neko spomene Vranje iz osamdesetih, oči mu se zamagle. Nije to sentimentalnost - to je bol za vremenom kada je ovaj grad bio ponos juga Srbije. Danas, umesto sirena koje pozivaju na smenu, čuje se samo vetar kroz prazne hale.

Pre četiri decenije, preko 30.000 ljudi odlazilo je svako jutro na posao u vranjske fabrike. Tekstilci, drvosеče, obućari, metalci - svi su imali platu, perspektivu, dostojanstvo. Danas se za iste poslove bori tri puta manje radnika, a većina njih ne zna hoće li sutra imati posao.

Teme za vas

Tri imena su bila sinonim za vranjsku industriju: Jumko, Simpo i Koštana. Kada su oni pali, pao je ceo grad. Nije to bila samo ekonomska katastrofa - bila je to smrt jednog načina života.

Kada je Jumko odeval pola Jugoslavije

Svaki deo bivše zemlje nosio je komad odeće sa etiketom "Jumko". Pamučne košulje, pantalone, jakne - sve je izlazilo iz pogona u Vranju. Nije bilo slučajno što je fabrika imala preko 10.000 radnika. Jednostavno, tražnja je bila ogromna.

Ali onda je stigla kriza. Sankcije su zatvorile granice, hiperinflacija je pojela štednju, a ratovi su uništili tržište. Jumko je počeo da gubi kupce jedan po jedan. Privatizacija je trebalo da bude spas - umesto toga, postala je poslednji čin tragedije.

Danas fabrika opstaje zahvaljujući državnim porudžbinama. Vojska i policija naručuju uniforme, što jedva drži kompaniju na nogama. Od nekadašnjih 10.000 radnika, ostalo je svega nekoliko stotina.

Simpo nameštaj koji je putovao svetom

Hoteli u Libiji, ambasade u Siriji, restorani u Iraku - svi su bili opremljeni nameštajem iz Vranja. Simpo je bio brend koji je garantovao kvalitet. Dušeci, stolovi, fotelje - sve je nosilo pečat vranjskog majstorstva.

Kompanija je decenijama gradila reputaciju. Počela je skromno, sa jednostavnim nameštajem, a završila kao izvoznik koji je opremao ceo Bliski istok. Evropa i arapske zemlje bile su glavni kupci vranjskih proizvoda.

Devedesete su donele prvi udar. Ratovi su zatvorili tržišta, a nova uprava nije znala kako da se nosi sa krizom. Privatizacija je trebalo da reši probleme, ali je samo pogoršala situaciju. Danas su mnogi pogoni prazni, a mašine rđaju.

Koštana - cipele koje su krasile Balkan

Šest hiljada radnika pravilo je obuću u fabrici "Koštana". Od Skoplja do Ljubljane, ljudi su nosili cipele sa vranjskim žigom. Koža, kvalitet, tradicija - to je bilo obećanje koje je fabrika uvek ispunjavala.

Koštana je bila više od fabrike - bila je ponos grada. Radnici su se ponosili svojim zanatom, a kupci su verovali u kvalitet. Cipele iz Vranja bile su sinonim za izdržljivost i eleganciju.

Tranzicija je bila fatalna. Kao i ostale gigante, ni Koštanu nije sačuvala privatizacija. Danas postoji samo u sećanjima bivših radnika koji se okupljaju i prepričavaju bolje dane.

Kada je tržište promenilo pravila

Devedesete su donele potpuno nove uslove poslovanja. Ono što je decenijama funkcionisalo, odjednom više nije važilo. Azijske zemlje preuzele su tekstilnu industriju sa neviđeno niskim cenama. Globalizacija je promenila pravila igre.

Vranjske fabrike nisu uspele da se prilagode novim uslovima. Privatizacija je trebalo da donese svež kapital i nova znanja, ali je često rezultovala rasprodajom imovine. Kupci bez dovoljno sredstava i iskustva preuzimali su kompanie, a zatim ih prodavali po delovima.

Nedostatak investicija u modernizaciju bio je ključni problem. Dok je svet prelazio na novu tehnologiju, vranjske fabrike su radile sa zastarелim mašinama. Konkurencija je bila nemilosrdna.

Rezultat je očigledan: Vranje je izgubilo svoju industrijsku snagu. Mladi ljudi odlaze, nezaposlenost raste, a grad se oslanja na trgovinu umesto na proizvodnju.

(Telegraf Biznis)