Srbija sedi na izvoru zlata, ali ga pušta da otiče nizvodno

Dok Francuska, Italija i Nemačka od flaširane vode prave globalni biznis i nacionalne simbole, Srbija zemlja koja realno sedi na "plavom zlatu" i dalje igra skromnu ulogu. Kao ekonomista tvrdim da naš problem nije u resursu, imamo ga u izobilju, već u modelu, odluci i strategiji da plavo zlato pretvorimo u brend i stub razvoja.

Evropa koja je ispričala priču o vodi

U Francuskoj flaširana voda nije samo napitak. To je priča o poreklu i luksuzu: Evian, Perrier, Vittel. Italija je vodu spojila sa gastronomijom (San Pellegrino, Acqua Panna), a Nemačka sa kulturom svakodnevne potrošnje (Gerolsteiner).

Teme za vas

Brojke govore jasnije od svake retorike: Francuska je u 2023. godini izvezla flaširanu vodu u vrednosti od oko 1,1 milijardu američkih dolara (oko 3,9 milijardi litara).

Istovremeno, celokupna industrija bezalkoholnih pića i flaširane vode u Srbiji ostvarila je prihod od približno 880 miliona evra u 2024. godini. Na nivou Evrope, tržište flaširane vode procenjuje se na više desetina milijardi dolara godišnje, što jasno pokazuje da flaširana voda nije samo resurs već ogromna industrija.

Srbija: izdašan resurs, skroman rezultat

Srbija raspolaže sa više od 230 registrovanih izvora mineralnih i termomineralnih voda, a istraživanja ukazuju na preko 500 izvorišta širom zemlje od planinskih niskomineralnih, preko prirodno gaziranih, do lekovitih sumpornih i bikarbonatnih.

Ipak, u 2023. godini Srbija je izvezla oko 138 miliona litara prirodnih i gaziranih voda, vrednih približno 35–36 miliona dolara. Najveći kupac bila je Crna Gora (oko 49 miliona litara, 12,5 miliona dolara). To je manje od 1% svetskog izvoza po količini.

Drugim rečima, sedimo na vodi, a pijemo ekonomski minimum, ili, još slikovitije, to je kao kada u zemlji imate zakopan ćup pun zlata, a džepovi su vam prazni.

Naše slabosti nisu u vodi, već u modelu

• Nedostatak globalnog brenda: nijedna srpska voda nije Evian, ili San
• Pellegrino.
• Slaba logistika i kapaciteti: voda je “težak, niskomaržan proizvod”, pobedi onaj
• ko pobedi transport i efikasnost.
• Storytelling: dok Evian priča put „od glečera do čaše“, naše etikete retko nose
• emociju, ili naučnu priču.
• Nepovezanost sa wellnessom: banje i flaširana voda funkcionišu kao paralelni
• svetovi.
• Klimatski rizici: setimo se presušivanja izvora na Suvoj planini, kada je voda
• dopremana cisternama.

Šta radi Francuska, a mi (još) ne?

Tri stvari prave razliku:

• Ključni brend sa jasnim premium identitetom i poreklom.
• Transparentnost i standardi: laboratorijske analize i deklaracije koje podižu
• poverenje i cenu.
• Vertikalna integracija: banje, turizam, wellness i industrija rade zajedno.

Ako Evian može da bude luksuz, zašto Vrnjačka banja ne bi bila evropski brend zdravlja?

Voda kao ekosistem vrednosti: od flaširane do zdravstvenog i seoskog turizma. Zdravstveni i wellness turizam, još jedan naš neiskorišćen adut. Na teritoriji Srbije postoji više od 50 banjskih centara i preko 300 izvora mineralnih i termomineralnih voda sa lekovitim svojstvima. Ipak, kroz njih

godišnje prođe tek oko 500.000 turista, od čega manje od 10% stranih.

Evropa je otišla daleko:

Mađarska: Budimpešta ima 120 termalnih izvora i svake godine privlači milione turista; samo zdravstveni turizam donosi više od 2 milijarde evra prihoda.

Slovenija: zemlja sa 2 miliona stanovnika zarađuje oko 600 miliona evra godišnje od zdravstvenog i wellness turizma.

Austrija: termalni i banjski biznisi ostvaruju preko 400 miliona evra prihoda godišnje i zapošljavaju hiljade ljudi.

Ako bi Srbija zdravstveni turizam razvila makar na slovenački nivo, prihodi bi mogli da premaše 500 miliona evra godišnje.

Seoski turizam kao prirodni saveznik banja

Srbija ima još jedan skriveni adut, ali pretpostavićete, opet neiskorišćen, a to su: sela. Čist vazduh, domaća hrana, lekovito bilje i priroda, sve ono što gost iz Nemačke ili Skandinavije plaća u paketima na Alpima.

Kada se banje povežu sa seoskim turizmom, dobijamo model: "izvor–banja–selo".

To znači: prepodne terapije i wellness, popodne degustacija domaćih sireva, meda i vina. Umesto prosečnih 1,8 noćenja, gost bi ostajao 3–4 dana. Rezultat, više prihoda po gostu, jača lokalna ekonomija i reputacija Srbije kao destinacije zdravlja.

Put za 2030.

Ako želimo da do 2030. udvostručimo udeo u svetskom izvozu flaširane vode (sa 1% na 2%) i da zdravstveni turizam dignemo na nivo Slovenije, Srbija bi mogla da ostvari stotine miliona dolara dodatnog izvoza i stotine miliona evra prihoda od turizma.

To znači hiljade novih radnih mesta i novu reputaciju zemlje. Konkretni mogući potezi:

• Dva ključna brenda: prirodno gazirana voda, naš „balkanski Perrier“ i lagana izvorska voda za svakodnevnu čistoću.
• ESG i poverenje: QR kodovi na svakoj flaši, potrošač jednim skeniranjem vidi poreklo i analizu vode.
• Integracija sa turizmom: paket „izvor–banja–selo“, terapije ujutru, domaći sirevi i vino popodne.
• Pametna logistika: vozovi i centralna skladišta koja smanjuju troškove i ubrzavaju izvoz.
• Zaštita izvorišta: stalni nadzor, određivanje kvota i ulaganje u očuvanje vode.

Zašto je ovo nacionalno pitanje

Voda je više od resursa. To je ekonomsko, razvojno i reputaciono pitanje. Ako su Francuska i Italija vodu pretvorile u nacionalni simbol, Srbija u narednih 5–7 godina može da je pretvori u novi stub izvoza i meku moć.

Resurs imamo. Znanje imamo. Nedostaje nam odluka. Onog trenutka kada povežemo banje, laboratorije, fabrike vode i seoska domaćinstva u jednu strategiju, brojke će se promeniti. Srbija sedi na sopstvenom “plavom zlatu”. Pitanje je: hoćemo li od njega napraviti brend, ili ga prepustiti da tiho otiče nizvodno?

Ako su Francuzi od vode napravili luksuz, Italijani stil, a Slovenci ozbiljan biznis, vreme je da Srbija svoje izvore pretvori u strategiju, a ne u još jednu propuštenu šansu...

(Telegraf Biznis)