Istina o "zlatnom dobu" Jugoslavije: Kako je život na kredit doveo do kraha standarda i nestašica

Gotovo četiri decenije od raspada Jugoslavije još uvek se mogu čuti setni komentari kako se u bivšoj državi "bolje živelo". Ipak, istorijski i ekonomski pokazatelji prikazuju znatno drugačiju sliku. Privid stabilnosti i blagostanja bio je zapravo rezultat masovnog zaduživanja, a ne održivog ekonomskog razvoja.

Iako Jugoslavija nikada nije zvanično proglasila bankrot, već 1982. godine našla se u dubokoj dužničkoj krizi, kada je račun za višegodišnji život na dug stigao na naplatu.

Teme za vas

Industrija zasnovana na jeftinoj nafti i izostanak odgovornosti

Jugoslovenski ekonomski model oslanjao se na industriju koja je trošila mnogo energije i funkcionisala zahvaljujući dugogodišnjim niskim cenama nafte. Sistem nije primarno težio konkurentnosti i produktivnosti, već održavanju visoke zaposlenosti i socijalnog mira.

Kada je krajem sedamdesetih godina izbila naftna kriza i cene energenata naglo porasle, razotkrivene su sve slabosti privrede koja nije mogla da se prilagodi novim uslovima, piše Dnevni Avaz.

Samoupravljanje bez odgovornosti

Pored toga, unutrašnja struktura države dodatno je pogoršala situaciju. Dok je zvanična ideologija promovisala radničko samoupravljanje, ključne odluke donosila je Komunistička partija.

Ustav iz 1974. godine omogućio je republikama široka ovlašćenja, uključujući i pravo da se samostalno zadužuju u inostranstvu.

To je dovelo do toga da su republike uzimale kredite za sopstvene projekte, dok je odgovornost za ukupne dugove padala na teret savezne države.

Kako je "život na kredit" stigao na naplatu

Toom sedamdesetih godina zapadne banke nudile su povoljne kredite, a Jugoslavija je bila među najvećim korisnicima tog novca. Zahvaljujući prilivu kapitala rasle su plate, finansirani su veliki infrastrukturni projekti i povećavana je potrošnja, iako produktivnost nije pratila taj rast. Upravo u periodu najvećeg zaduživanja standard građana dostigao je svoj vrhunac.

Međutim, krajem sedamdesetih dolazi do takozvanog "Volkerovog šoka" - Sjedinjene Američke Države su u borbi protiv inflacije znatno povećale kamatne stope. Kamate na jugoslovenske dugove naglo su skočile, pa je država bila prinuđena da veći deo prihoda usmerava na otplatu kredita umjesto na razvoj privrede.

Nestašice, bonovi i vožnja "par-nepar"

Posledice finansijskog pritiska ubrzo su direktno pogodile stanovništvo. Zbog nedostatka deviza za uvoz sirovina proizvodnja je usporena, što je dovelo do nestašica osnovnih životnih namirnica.

Svakodnevica građana postali su redovi za:

Kafu

Ulje

Deterdžent

Toalet-papir

Uvedeni su bonovi za gorivo, kao i sistem vožnje "par-nepar", a životni standard počeo je naglo da opada.

Od ekonomske krize do političkog raspada

Ekonomska kriza iz 1982. godine označila je početak sloma celokupnog modela na kojem je Jugoslavija bila izgrađena. Umesto zajedničkog pronalaska izlaza, republike su počele da vode sopstvene politike. Nagomilani ekonomski problemi produbili su političke sukobe, što je početkom devedesetih godina kulminiralo raspadom države.

Iskustvo bivše države i danas služi kao primer koliko prekomerno zaduživanje, finansiranje potrošnje iz kredita i odlaganje strukturnih reformi mogu biti opasni. Kritičari tekućih ekonomskih politika u Bosni i Hercegovini upozoravaju da dugovi ne mogu trajno zameniti privredni rast i povećanje produktivnosti, te da nagomilavanje dugova bez stvaranja održive ekonomske osnove nosi ogromne rizike.

(Telegraf Biznis)