ŠTA ZNAJU, A MI NE ZNAMO? Jedna evropska zemlja upravo je povukla potez koji UZDRMAO ceo svet!

Odluka Holandske centralne banke da 86 tona zlata premesti iz Sjedinjenih Američkih Država i Kanade u London na prvi pogled može da deluje kao tehnička promena lokacije. Međutim, iza ovog poteza nalazi se mnogo šira promena u načinu na koji centralne banke širom sveta razmišljaju o svojim rezervama.

De Nederlandsche Bank (DNB) saopštila je da je između marta i avgusta ove godine prebacila približno 86 tona zlata iz Njujorka i Otave u London, a kao jedan od razloga navela je „rastuće geopolitičke nemire“. Cilj nije prodaja zlata niti njegovo povlačenje iz međunarodnog finansijskog sistema, već povećanje njegove likvidnosti, dostupnosti i mogućnosti brzog korišćenja u kriznim okolnostima.

Teme za vas

Holandska centralna banka raspolaže sa ukupno 612,4 tone zlata, čija je vrednost krajem 2025. procenjena na oko 72,2 milijarde evra. Pre najnovijeg premeštanja, 31,3 odsto rezervi bilo je u Njujorku, 19,7 odsto u Otavi, 18,1 odsto u Londonu, dok se 30,8 odsto nalazilo u Holandiji. Posle promene, udeo zlata u Londonu povećan je na oko 32,1 odsto.

Važno je, međutim, razumeti zašto baš London.

London je jedno od dva najveća svetska središta za trgovinu fizičkim zlatom, zajedno sa Njujorkom. Banka Engleske decenijama čuva zlato brojnih centralnih banaka, a tržište u Londonu omogućava veoma brzo trgovanje standardizovanim zlatnim polugama. DNB zato ne govori o bekstvu iz zapadnog finansijskog sistema, već o tome da želi da zlato bude tamo gde se najlakše može pretvoriti u likvidna sredstva ukoliko izbije ozbiljna kriza.

Predsednik DNB-a Olaf Slejpen poručio je da je ovim potezom povećana mogućnost korišćenja zlatnih rezervi i naglasio potrebu za većom otpornošću i spremnošću u kriznim okolnostima. Sama DNB navodi da je promenom rasporeda istovremeno želela da raspodeli rizik između Severne Amerike, Velike Britanije i Holandije.

I upravo tu ova priča postaje mnogo veća od jedne holandske odluke.

Centralne banke poslednjih godina ponovo tretiraju zlato kao stratešku imovinu, a ne samo kao istorijski ostatak monetarnog sistema. Prema istraživanju Svetskog saveta za zlato za 2026. godinu, centralne banke su u prethodne četiri godine u proseku akumulirale oko 1.000 tona zlata godišnje, dvostruko više nego što je bio prosek tokom prethodne decenije. Čak 89 odsto ispitanih rezervnih menadžera očekuje da će globalne zlatne rezerve centralnih banaka nastaviti da rastu u narednih 12 meseci.

Još je zanimljiviji podatak o dolaru. Čak 74 odsto ispitanih centralnih banaka očekuje da će udeo američkog dolara u globalnim rezervama biti umerenije ili značajno niži za pet godina, dok 83 odsto očekuje da će zlato činiti veći deo ukupnih rezervi njihovih institucija.

To ne znači da centralne banke masovno napuštaju dolar. Naprotiv, američka valuta i dalje ima ogromnu ulogu u međunarodnom finansijskom sistemu. Ali centralne banke očigledno žele veću diverzifikaciju i imovinu koja ne predstavlja obavezu neke druge države.

Zlato u tom smislu ima nekoliko karakteristika koje su posebno važne u periodima političkih i finansijskih potresa. Ono nema kreditni rizik izdavaoca, može da posluži kao zaštita od određenih geopolitičkih rizika i predstavlja rezervnu imovinu koja nije direktno vezana za jednu valutu.

Međunarodni monetarni fond je u analizi objavljenoj u julu ove godine upozorio upravo na tu posebnost zlata. Istraživači Istvan Mak i Etjen Vakaro-Grange navode da je zlato ponovo postalo značajna komponenta rezervi centralnih banaka, ali istovremeno upozoravaju da je njegova veća vrednost poslednjih godina velikim delom posledica rasta tržišne cene, a ne samo masovne fizičke akumulacije. Zlato, prema njihovoj analizi, nema kreditni rizik i može pružiti zaštitu od sankcija, ali je istovremeno volatilna imovina čija zaštitna funkcija zavisi od vrste krize.

Ovo je važna razlika. Zlato nije čarobni štit od svake ekonomske krize, ali centralnim bankama daje nešto što druge rezervne aktive ne nude u istoj meri - mogućnost da deo svog bogatstva drže izvan obaveze bilo koje pojedinačne države ili finansijske institucije.

Zato je i lokacija zlata postala strateško pitanje.

Ovogodišnje istraživanje Svetskog saveta za zlato pokazuje da je Banka Engleske najpopularnija lokacija za čuvanje zlata među centralnim bankama, koju je izabralo 57 odsto ispitanika. Istovremeno, sve je više institucija koje menjaju raspored svojih rezervi i povećavaju broj lokacija na kojima ih čuvaju.

Holandski potez zato treba posmatrati kao deo šireg procesa u kojem centralne banke ne razmišljaju samo o tome koliko zlata imaju, već i gde se ono nalazi, koliko brzo mogu da ga prodaju i da li mu mogu pristupiti u slučaju ozbiljnog poremećaja međunarodnog finansijskog sistema.

Paradoks je u tome što Holandija nije vratila svih 86 tona u sopstvene trezore. Umesto toga, deo zlata je premestila iz Njujorka i Otave u London, drugi veliki centar globalnog tržišta plemenitih metala. To pokazuje da je osnovna briga DNB-a trenutno pre svega brzina pristupa i mogućnost trgovanja, a ne potpuno povlačenje iz inostranstva.

Ipak, signal tržištu je jasan.

U trenutku kada je cena zlata dostigla istorijski visoke nivoe, a centralne banke povećavaju interesovanje za ovaj plemeniti metal, zlato ponovo dobija status jednog od ključnih stubova državnih rezervi. Spot cena zlata je početkom septembra bila oko 4.376 dolara po unci, prema podacima Rojtersa.

Za građane i investitore ova priča ne znači automatski da treba kupovati zlato. Ali za globalnu ekonomiju predstavlja važan signal: centralne banke se pripremaju za svet u kojem su geopolitički rizici, sankcije, trgovinski sukobi i finansijska fragmentacija postali deo svakodnevnog upravljanja rezervama.

A kada centralne banke počnu da menjaju način na koji čuvaju svoje zlato, to obično nije odluka doneta zbog jednog lošeg dana na berzi. To je znak da se pravila upravljanja državnim bogatstvom polako menjaju.

(Telegraf Biznis)