Bez pozajmice iz banke ne bilo ovih hitova: Čuveni pop dvojac ušao u muzičku istoriju zahvaljujući keš kreditu

Jedan od najvećih hitova pop muzike nastao je iz poslovne odluke koja je u trenutku kada je doneta izgledala prilično rizično: Dejvid Stjuart i Eni Lenoks uzeli su bankarski kredit od 5.000 funti kako bi sami kupili opremu i snimili muziku bez skupog profesionalnog studija.

Rezultat je bio „Sweet Dreams (Are Made of This)“, pesma koja je 1983. godine stigla do prvog mesta Billboard Hot 100 liste u SAD, dok je u Velikoj Britaniji zauzela drugo mesto.

Teme za vas

Priča je zanimljiva i iz ekonomskog ugla, jer pokazuje kako su Eurythmics, umesto da čekaju da diskografska kuća finansira njihov sledeći korak, odlučili da sami investiraju u tehnologiju i proizvodnju.

Stjuart i Lenoks su prethodno bili članovi grupe The Tourists, koji se u međuvremenu raspao, baš kao i njihova ljubavna veza. Ipak, nastavili su da sarađuju i formirali Eurythmics. Njihov prvi album „In the Garden“, objavljen 1981. godine, nije doneo komercijalni proboj. Album nije dospeo na britansku listu, a u SAD nije ni dobio zvanično izdanje.

Umesto da odustanu, odlučili su da promene način rada. Stjuart je smatrao da im je za novi elektronski zvuk potrebna sopstvena oprema. Problem je bio novac. Zato su otišli u banku u londonskom Krouč Endu i pokušali da ubede menadžera da im odobri kredit, obučeni u poslovna odela, što će kasnije postati i prepoznatljiv vizuelni identitet njihovog benda i celokupne javne pojave.

Stjuart je kasnije ispričao da su, uprkos odeći, ipak oboje izgledali prilično neobično za bankarski sastanak, ali je bankaru objasnio ekonomsku logiku njihovog plana: umesto da desetine hiljada funti troše na rentiranje profesionalnih studija, želeli su da kupe sopstvenu opremu i tako dobiju mogućnost da sami snimaju muziku. Tražili su 5.000 funti i dobili ih.

„Začudo, čovek nam je pozajmio 5.000 funti“, prisetio se Stjuart godinama kasnije.

Taj novac nije otišao na luksuzan studio. Naprotiv, Eurythmics su napravili sopstveni mali prostor za snimanje u Londonu, u memljivom prostoru iznad radnje za uramljivanje slika. U njemu su koristili osmokanalni snimač, miksetu, sintisajzer, ritam-mašinu i drugu polovnu opremu. To je zapravo bio njihov mali proizvodni pogon.

Umesto da zavise od skupog studija i termina koje neko drugi kontroliše, Stjuart i Lenoks dobili su nešto što je za njih tada bilo mnogo vrednije od komfora - kontrolu nad procesom proizvodnje.

Stjuart je kasnije opisivao koliko je taj pristup bio neobičan. Nisu imali veliki tim, luksuznu opremu niti siguran komercijalni uspeh. Imali su ograničen budžet, nekoliko uređaja i ideju da elektronsku muziku mogu da stvaraju na potpuno drugačiji način.

Upravo u tom improvizovanom studiju počeo je da nastaje zvuk koji će ih promeniti.

Stjuart je napravio ritam i bas liniju na sintisajzeru, dok je Lenoks, prema njegovom sećanju, bila na podu i prolazila kroz težak period. Kada je čula ono što je napravio, ustala je i počela da doprinosi novoj kompoziciji. Tako je nastao temelj za „Sweet Dreams“.

Za stvaranje pesme koristili su krajnje ograničenu tehniku. Jedan od ključnih uređaja bila je osmokanalna mikseta, dok je posebna ritam-mašina koju su nabavili bila toliko retka da je, prema dostupnim izvorima, proizvedeno svega oko 30 primeraka.

Danas takav način rada zvuči gotovo kao priča iz drugog vremena. Tada je, međutim, predstavljao ozbiljnu poslovnu odluku.

Njihova investicija od 5.000 funti omogućila im je da snime album „Sweet Dreams (Are Made of This)“, objavljen početkom 1983. godine. Album je stigao do trećeg mesta britanske liste albuma i 15. mesta u SAD, dok je naslovna pesma postala globalni hit.

U septembru 1983. „Sweet Dreams“ je stigao do prvog mesta američke Billboard Hot 100 liste. U Velikoj Britaniji pesma je zauzela drugo mesto i provela šest nedelja u Top 10.

Još važnije, uspeh nije došao zato što su imali neograničene resurse. Došao je nakon što su odlučili da ograničen novac ulože u sredstvo koje će im omogućiti da sami proizvode ono što žele da prodaju.

To je možda i najzanimljivija poslovna lekcija iz priče o Eurythmicsu. Nisu pozajmili novac da bi kupili gotov proizvod. Pozajmili su ga da bi kupili kapacitet za proizvodnju.

Stjuart je godinama kasnije za Gardijan ispričao i jednu gotovo neverovatnu posledicu tog poteza: tvrdio je da su otprilike godinu i po dana kasnije banci vratili 8 miliona funti.

Ipak, čak i bez te anegdotalne računice, osnovna priča je dovoljno snažna. Celih 5.000 funti kredita pretvoreno je u opremu, oprema u sopstveni studio, studio u album, a album u jedan od najprepoznatljivijih hitova osamdesetih.

Eurythmics su 2022. godine primljeni u Rock & Roll Hall of Fame, a „Sweet Dreams (Are Made of This)“ ostao je jedna od njihovih najprepoznatljivijih pesama.

Iz današnje perspektive, njihova priča može da se čita i kao lekcija iz preduzetništva: kada nemaš dovoljno novca da kupiš uslugu, ponekad je racionalnije da novac uložiš u alat koji će ti omogućiti da tu uslugu proizvodiš sam. U slučaju Eurythmicsa, taj alat nije bio samo muzička oprema. Bio je to početak poslovnog modela koji im je omogućio da preuzmu kontrolu nad sopstvenom proizvodnjom.

A nekoliko godina pre nego što je „Sweet Dreams“ postao svetski hit, sve je počelo sa jednim odlaskom u banku i kreditom od 5.000 funti. Pa vi razmislite o tome...

(Telegraf Biznis)