Primaju platu da sede i gledaju kroz prozor: Ono što možda zvuči kao posao iz snova zapravo je kazna

Dok kompanije širom sveta smanjuju broj zaposlenih, uvode veštačku inteligenciju i od radnika zahtevaju sve veću produktivnost, u Japanu postoji neobična poslovna praksa koja na prvi pogled zvuči kao posao iz snova.

Hiljade starijih zaposlenih redovno dolaze u kancelariju, primaju platu, a radni dan provode uz minimalne obaveze, ponekad doslovno gledajući kroz prozor.

Teme za vas

Međutim, iza ove naizgled idealne situacije krije se mnogo složenija priča o starenju stanovništva, lojalnosti kompanijama i osećaju da čovek, nakon decenija rada, više nije potreban.

Plaćeni da ne rade gotovo ništa

Kako prenosi Klix.ba, pozivajući se na američki poslovni magazin Fortune, u Japanu postoji fenomen poznat kao madogiwazoku, što u prevodu znači "pleme pored prozora".

Reč je uglavnom o zaposlenima u kasnim pedesetim i šezdesetim godinama, koji su veliki deo radnog veka proveli u istoj kompaniji.

Umesto da dobiju otkaz kada njihove veštine ili radna mesta prestanu da budu potrebni, poslodavci ih premeštaju na pozicije sa veoma malo odgovornosti.

Njihove svakodnevne aktivnosti često se svode na odgovaranje na poneki mejl, pregledanje dokumenata, razgovore sa kolegama ili jednostavno čekanje kraja radnog vremena.

Iako zadržavaju platu i radno mesto, njihov profesionalni značaj unutar kompanije postaje sve manji.

Mlađim kolegama to se nimalo ne dopada

Istraživanje konsultantske kompanije Šikigaku, sprovedeno među 300 zaposlenih starosti od 20 do 39 godina, pokazalo je da 49,2 odsto ispitanika smatra da u njihovoj kompaniji postoji stariji kolega koji gotovo ništa ne radi.

Čak devet od deset ispitanika ocenilo je da takva praksa negativno utiče na radno okruženje.

Prema rezultatima istraživanja, 59,7 odsto navelo je pad radnog morala, 49 odsto povećano opterećenje ostalih zaposlenih, dok je 35,3 odsto ukazalo na dodatne troškove za kompaniju.

Ipak, ovo su stavovi anketiranih mlađih radnika, a ne dokaz da gotovo polovina svih japanskih kompanija ima takve zaposlene.

Zašto Japan ne želi da se odrekne starijih radnika?

Odgovor se delimično krije u tradicionalnom japanskom modelu zapošljavanja, zasnovanom na dugogodišnjoj lojalnosti kompaniji i napredovanju prema radnom stažu.

Japan je istovremeno jedna od zemalja sa najstarijim stanovništvom na svetu, pa produžavanje radnog veka predstavlja važan deo njegove ekonomske politike.

Prema podacima koje prenosi Fortune, više od četvrtine Japanaca starijih od 65 godina bilo je zaposleno 2022. godine.

Poslodavci na ovaj način zadržavaju iskustvo starijih kolega, dok zaposlenima pružaju određenu sigurnost i štite ih od iznenadnog gubitka prihoda. Međutim, ostaje pitanje koliko je takav model zaista dobar za same radnike.

Plata ostaje, ali šta je sa dostojanstvom?

Ono što nekome sa strane može delovati kao privilegija, za drugoga može predstavljati neprijatno iskustvo profesionalne marginalizacije.

Zaposleni koji je godinama donosio odluke, vodio projekte ili imao važnu ulogu u kompaniji odjednom može da se nađe u situaciji da od njega više niko ništa ne očekuje. Takav položaj ne mora automatski da znači nezadovoljstvo, ali otvara ozbiljna pitanja o motivaciji, pripadnosti i osećaju lične vrednosti.

Ova dilema posebno je značajna u japanskom društvu, gde su profesionalni identitet i odnos prema radu tradicionalno veoma važni.

Japan se, pritom, suočava i sa ozbiljnim izazovima mentalnog zdravlja. Prema podacima OECD-a za 2025. godinu, stopa samoubistava iznosi oko 16 na 100.000 stanovnika, što je iznad proseka zemalja članica ove organizacije od 11.

Prava profesionalna i ljudska dilema

Ipak, ne postoje dokazi da je praksa madogiwazoku neposredno povezana sa tim pokazateljem, pa ove dve pojave ne treba poistovećivati.

Na kraju, japanski model otvara zanimljivu dilemu savremenog tržišta rada: da li je bolje sačuvati radniku platu i sigurnost po cenu gubitka profesionalne uloge ili mu omogućiti da nastavi da doprinosi na drugačiji način?

Posao na kraju krajeva nije samo novac koji stiže na račun. Za mnoge ljude on predstavlja i osećaj da su potrebni, korisni i deo nečega većeg.

(Telegraf Biznis/Klix.ba)